Небојша Ђорђевић, БРОД КОЈИ(М) САЊА(М), сонетни венац; Арт група Акт – Ваљево, Књижевни клуб „Бранко МИљковић“ Књажевац, 2003. Илустрације Миодраг Пешић Мико, 33 стр Библотека Плаве траве Штампа Златотисак Књажевац,тираж 500.Рецензенти: Љубиша Ђидић, Драган М. Ивановић – Шакабента. Комјутерска обрада Дејан Стојановић, Иван Костић. За издаваче: Дејан Богојевић.

Небојша Ђорђевић (05.03.1960. Књажевац) основну школу и гимназију похађао у Књажевцу, а право студирао на нишком Универзитету. Пише песме, кратке приче, приповетке и хаику. Објавњивао је у више књижевних часописа и листива. Учесник је више песничких сусрета и културних манистација. Добио је више награда за поезију и кратку причу. Оснивач је Друштва за стварање облика (ДРУОС) и утемељитељ Вартоломејског књижевног конкурса. Поезија му је превођена на енглески, француски и бугарски језик. Члан је Удружења књижевника Србије у Београду.

Објавио је песничке збирке:

Атлас мојих светова /Багдала – Крушевац, 2000./
Долазе Самарићани / Багдала -Крушевац, 2001./
Брод који(м) сања(м) /Арт група Акт – Ваљево, КК Бранко Миљковић – Књажевац 2003/
Антологија савремене поезије књажевачких песника /КК Бранко Миљковић – Књажевац 2003./
Hic Rhodus, hic salta /Фамилет -Београд, 2006./

Метафорички сажетак по прашини историје, који је песник покушао попут палимпсеста да одгонетне, опсесија прошлошћу којом треба да пронађе формулу за садашњост и будућност, песничка је тема Небојше Ђорђевића у књизи – сонетном венцу Брод који(м) сања(м).

Бавити се својом прошлошћу исто је као бавити се Вавилоном, Египтом, александријском библиотеком, Александром Македонским, Константином и његовим царским градом, Византијом. Пловидбе усмерене крмом спознаје ка тим изазовима посебно су инспиративне за младе искушенике који су зажелели њихово искуство, попут Небојше Ђорђевића који је свој сонетни брод са 14 једрих сонетних једара отиснуо на пучину колико у бит ишчезлих цивилизација, толико у пучину самог себе.

Тако ће мотивска радозналост у сопственим изазовима бити драгоцена по испробаванје у овој строгој поетској форми и нјеним законима.

Право да открије паралелно своје светове, своје нове унутрашње атласе, у поривима несталих цивилизација, откривање је сопственог острва спаса у личној космогонији која је извор и ушће, тачка поласка и тачка доласка, одмотано клупче које се враћа свом чвору за развезивање…

Љубиша Ђидић

1

АРХИТЕКТУРА И АЛГЕБРА

Бродовље поринусмо далековидим очима
у плодове тишине, кроз ритам осаме,
за месечев лук по звезданим ноћима,
за сунчев ореол над звоњавом таме,

пре но што се измени Вавилон,
раније и од вртова, које сачинисмо,
тек нека им буде овај поклон,
јер Сумер нас чека, где бродили нисмо:

Неки чудни знаци збрајају нам мисли
и нула је моћна када је на крају –
невидљиви товар од бројки смо стисли

а пођосмо даље, Акађани знају,
носећи облак успостављеног познанства,
руке у једној тачки непрегледног пространства.

2

У ПЕСКУ ИСТИСНУТЕ ТЕЧНОСТИ

Руке у једној тачки непрегледног пространства
ширимо веслајући, досежући звезде,
чашу пуну неба у киши тајанства
испијамо: огњиште и прадедови са нама језде.

Египат, земља (мумифицираних) фараона:
Бежећи безглаво кроз тетрапак пирамида
у неспокој Сфинге, непојамног клона
и Амон и Атон црвене (са маском) од стида:

пред александријском библиотеком. Вече.
Уносимо Архимедов закон из мрака:
научиће уроњено тело да тече –

и без воде, несталност је свака.
Јутро је. Песак нам у очима.
Одлазимо потпуни, сједињени у ветровима.

3

ХЛЕБ И РУЖЕ У ПУСТИЊИ

Одлазимо потпуни, сједињени у ветровима,
бисерни у хтењу, без икаквог зида –
само су хридине подупир сновима,
узнеће у простор набреклога вида:

“Тако ми царства Парсуах” – говорио је Дарије,
а ми непоуздани за сатрапе и реформе
потражи смо Кира, не верујући у старије,
кад чусмо (глас) момка са платформе

како је и овај са војском код Маратона:
куписмо по нешто – и хлеба и руже,
па натраг у пустињу отправисмо слона.

У сутон наш брод одвезује уже –
пловимо под велом плаветног пространства:
далеко под јастуком океан тајанства.

ЧЕТВОРОСПЕВ:
ПЕРИОДЕ У РАЗВОЈУ ГРЧКЕ ДРЖАВЕ

4

I (ПОД ЛУПОМ РАЗАПЕТИХ МАСКИ)

Далеко под јастуком океан тајанства:
сусрећемо богове са лицем поданика,
и ноћ и дан не раздвајају познанства –
у жедне ветрове запљуснула паника.

За славу Микене отима нас море:
краљ Агамемнон лично, потура маску под векове
где Лавља врата потписују дворе –
остављамо закопано благу међ’ снове.

Из шкољки одзвања глас нинфе Тетиде:
већ видимо Ахила уроњеног у Стикс –
сад знамо – на Троју се иде,

само је време непознато – означавамо X,
морамо даље историја (нас) зове:
колико жеља укрцаних у снове?!

5

II (БРАТСКА ПРЕДСТАВА У ИЛИОНУ
– НА БИЛЕТАРНИЦИ)

Колико жеља укрцаних у снове,
у капији бескраја, у сазвежђа преварена тишином,
судбина је ратника да плове
уз баласт победе дарован празнином.

Куписмо карте за братску представу у Илиону,
за крв Патроклуву из које проклија другарство,
за стрелу Парисову, жеље које тону:
Тројанци трговаху: узеше коња у замену за царство.

Проучавам бол на првом спрату тишине:
грех и кривица морају огласити промер –
рукопис слепог путника изнад памћења, изнад празнине,

тек касније схватих: са нама путује Хомер:
за хиљаде лета о вечнима износимо гласе –
отиснимо прамац лицем у таласе.

6

III (РЕКА ОД МЕДА И МЛЕКА)

Отиснимо прамац лицем у таласе,
у стоглаве ветрове уперимо једра,
кроз велика леђа неисцрпне масе,
у кључавост пене плутајућих недра,

пре но што нам снатрења озлате
у бесмртном разбоју Перикловог века,
где богови судбу људским телом прате
задојени лавом стваралачког млека.

Гозба под Олимпом: Леонида вечерава смрт код Термопила:
испија даљину птица, колонаде стубова, избрежђа Акропоља –
схватамо како је вечност лакокрила,

да у подножју свега зрију мудрост, храброст и воља.
Уронисмо срећни (радосни) у озлаћене снове –
још увек једро на пут нас зове.

7.

IV (АТЛАС, ХЕЛЕНИ И ФАЛАНГЕ)

Још увек једро на пут нас зове
у плавет бескраја, у чарање снохватних дубина,
удишемо истргнуте векове – тек пред нас (нама) исплове:
пролазе исликани, савесни и неми сведоци судбина.

“Ставите на себе сву кривицу света и сазнања,
мени не треба слава као одклон иза времена,
поред црнила сукоба, победе, што крвљу одзвања,
као окренуте очи Земље, као полови бремена”!

– рече Александар Македонски, дарујући нам највећу мапу виђену до тада,
покривену лепљивом прашином паклова,
истргнуту највећом истином успона и пада,

задојену хеленством, стубовима храмова без крова.
Природа твори и раставља увек понављајући трасе:
исти је компас за време и за гласе.

8

НА СТАВАМА СЛОБОДЕ И РОПСТВА

(ВЕЧНИ ГРАД)

Исти је компас за време и за гласе
кроз слетиште токова успорених вода,
сред наручја плиме разливене масе,
за морнаре будности сневајућег брода.

Видимо само Рим у грозници долазећег тријумф:
двоколице, тријумвире, гладијаторе у арени:
кроз дојке Вучице истичу: млеко крв и лимфа:
гледамо запаљени град, несрећне владаре у мрени.

Ваља бити роб ће једног дана слободан бити
и срећа не залази високо, ако је само има –
ко ће разумети Сунце а о Месецу снити:

једно је осека стварна, друго је лажна плима:
и зато не дам ником ланце да ми краде:
морам у сан своје устајале наде.

9

АДАЂО ЗА КАРТАГИНУ

Морам у сан своје устајале наде,
кроз звездослов подсећања, у струје унутрашњег мора:
колико прошлог застиремо увидике младе
пловећи пуним једрима сумрака и зора.

Hanibal ante portas! Никад и не одлази, он траје:
у хладном предсобљу мало познатог света
застаје, слоновима подупире Алпе, застаје
и прави дом у експлоџији звезда у леду комета.

Хвала овој Земљи што спасе Картагину,
за свест да лебди над приобалним водама,
за маглу да продаје шкољкама топлину,

за људе да ломаче не ложе завадама:
пламен је већ ужарен у блаженство знаних:
светлост и сенку, у трзај успаваних.

10

ТЕТРАРХИЈА

Светлост и сенку у трзај успаваних
у беспризивни лого нехватних даљина,
бацамо под једра, понад вода сланих –
кроз бродовље снено пређених маглина.

Тај додир их дреши, измамљује игре
за несвикле облеске тек посађених арена,
за борбу без битке, плес уморне чигре,
за измучене ратнике, победе без плена.

Зато тетрарси одсад нек’ владају Римом:
цезари и августи нек’ праштају и казне,
о размеру топлог да говоре са зимом,

океан пожуде да пуне и празне.
И сви улучени неразуми у плутајуће досаде:
ако испловиш саме од себе граде.

ДВОСПЕВ:
ПРИЛОЗИ ЗА НОВУ ИСТОРИЈУ РИМА

11

I (РИМСКИ ЦАР КОНСТАНТИН ПРОГЛАШАВА
СЛОБОДНО ШИРЕЊЕ ХРИШЋАНСТВА 313. г. не)

Ако испловиш саме од себе граде,
те сенке заборављених имена над рушевином кривице,
непребојне воде поштења, љубави, зиратне награде,
одбегла светлост, одавно постојано у пени исказује лице.

“Сад кажем да сумња је оно што штити наше руке затворене
и ако спасавам тебе док болиш наше постојање,
неки склад, лепота израња из те прозирности и скрене
иза брежуљака душе у крв достојанства и буди праштање.

Клекнимо сви, јер љубав је молитва спасених поколења,
осећај дивљења, милости, насупрот искушењу,
прах земље, непрестани ток, пун Месец стремљења,

мој и твој крст у вечном испуњењу.
Ја, Константин Велики на призив једног бога отварам
престоље равних:
њих и не видим од молова давних.

12

II (КОНСТАНТИНОПОЉ)

Њих и не видим од молова давних,
у сањивој магли, док једрима одише свежина,
како је погрешно богове хвалити док је људи славних,
како је бесна ова бура из које пробија бистрина.

Морам саградити град, остаће после мене искупљење,
ко присуство живо за тренутак вечни, а по својој вољи
и никада нећу мењати више за једно отелотворење –
сваки нови Рим од старог је бољи.

Тамо где копно линијом додира изиграва близину мореуза,
стазом где пут насмејана Сунца силази на низије,
тај златни рог именом ћу својим назвати због суза,

због радости живљења, непрекорачивог зида и узавреле визије
и сама идеја о новом вечном граду (Константинопољу)
почеће препреке да склања
ако поринем мисао у море сред спавања.

13

ЗЛАТО ПОТРОШЕНИХ ЛЕТА
И БЕСКРАЈНА ПРОЛЕЋА ВИЗАНТИЈЕ

Ако поринем мисао у море сред спавања
заљубиће се речи, које су јуриле за галијама,
светлеће у ноћима неизговорене приземљуше знања,
пркосна мудрост одмрзнуће полове у нама.

И рећи ће опет: Византија,
да њена бескрајна пролећа оживе,
младост намрешкана у фрескама, иконама, иза мантија,
у следећи дан, у длан судбинине криве.

Ови мореузи сведоче о вировима,
о изласку царева, заседама и атентатима,
о топлом дому, остављеним принцезама, безбројним хировима

али и о злату потрошених лета, одсудним сатима.
Док пратим проток мисли, која из снова израња
можда ћу и постати брод који сања.

14

АPPENDIX

Можда ћу и постати брод који сања
након повратка из залива избрисаних значења,
из воденог дома, из закутка успаваних путовања,
у свест несаломивих обала стремљења.

Прозори мора отвориће истину у памћењу потопљених мегалополиса,
засветлеће упоредно трајање радионице тишине и звука,
и опет шум у устима ширине, затим мук плаветног обриса
кроз ехо доживљеног, оствареног или неисписаног лука.

И снимаће те аркаде тек обновљене вулкане,
чија ће лава удахнути живот за нова откровења,
светле урагане разума, исписане стране,

угарак бивствовања, човекова искупљења.
По природи знатижељни потражисмо тајну скривену у њима:
Бродовље поринусмо далековидим очима.

МАГИСТРАЛЕ

Бродовље поринусмо далековидим очима
Руке у једној тачки непрегледног пространства
Одлазимо потпуни, сједињени у ветровима,
Далеко под јастуком океан тајанства.

Колико жеља укрцаних у снове
Отиснимо прамац лицем у таласе
Још увек једро на пут нас зове –
Исти је компас и за време и за гласе,

Морам у сан своје устајале наде,
Светлост и сенку у трзај успаваних,
Ако испловиш, саме од себе граде,

Њих и не видим од молова давних:
Ако поринем мисао у море сред спавања –
Можда ћу и постати брод који сања.