Sećanje na pesnika

Branku u čast ovih dana u Nišu se održava tribina o snimanju dokumentarca „Vatra i ništa“ Miroslava Radisavljevića, predstavljaju knjige „Prepiska Branka Miljkovića“ Jovana Mladenovića i „Reč i pesma: Utva zlatokrila Branka Miljkovića“ Nedeljka Bogdanovića, a na programu je i niz drugih manifestacija

Ubi me prejaka reč – napisao je u svojoj zbirci pesama „Izvor nade“ pesnik Branko Miljković, u čiju se čast ovih dana u Nišu održava književna manifestacija koja nosi njegovo ime.

Nišlije se danas sećaju mladog pesnika, esejiste i prevodioca s ruskog i francuskog jezika, rođenog u tom gradu 1934. godine. Godinu dana pred smrt i preseljenje u Zagreb, 1960, dobio je Oktobarsku nagradu Beograda za zbirku pesama „Vatra i ništa“ .

Sada mladi pesnici dobijaju nagradu koja nosi njegovo ime. Ove godine s ponosom ju je poneo novosadski pesnik Alen Bešić za zbirku „Golo srce“, u izdanju kraljevačke Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani“. Nagrada se sastoji od povelje, unikatnog rada slikara Dragana Momčilovića i novčanog iznosa, a Bešić je dobio i mapu bojenih grafika na temu „Sedam mrtvih pesnika“ (1956).

Branku u čast ovih dana se, pod okriljem Niškog kulturnog centra, održava tribina o snimanju dokumentarca „Vatra i ništa“ Miroslava Radisavljevića, predstavljaju knjige „Prepiska Branka Miljkovića“ Jovana Mladenovića i „Reč i pesma: Utva zlatokrila Branka Miljkovića“ Nedeljka Bogdanovića, a na programu je i niz drugih manifestacija sa ciljem da se publika upozna s delom rano preminulog pesnika, čiji su talenat i lakoća sa kojom se koristio i igrao rečima brzo zapaženi.

Poznato je da je mu je prijateljstvo sa Vaskom Popom i Ivanom Lalićem, koje je upoznao 1953. godine, po dolasku u Beograd, gde je studirao na Filozofskom fakultetu, otvorilo vrata književnih krugova. Vrlo brzo je pesmama objavljenim u časopisu „Delo“, čiji je urednik bio Oskar Davičo, postigao uspeh kod mladih. To mu je omogućilo da 1956. godine objavi zbirku pesama „Uzalud je budim“, a dve godine kasnije „Smrću protiv smrti“. Tom zbirkom skrenuo je pažnju Žan Pol Sartra na sebe, koji mu je te godine u Beogradu odao posebno priznanje.

Kada je 1960. jasno stavio do znanja da neće da se učlani u partiju, imao je osećaj da su mu i najbliži prijatelji okrenuli leđa. Preselio se u Zagreb gde je dobio posao urednika kulture u tamošnjem Radiju. Tada se javno pismom u beogradskom nedeljniku „Duga“ odrekao nagrada koje je dobio. Godinu dana kasnije pesnik i boem pronađen je obešen o drvo u blizini jedne zagrebačke kafane, u kojoj se, pre nego što je izašao da se vidi sa nekim, okružen devojkama i prijateljima hvalio da priprema novu zbirku pesama. Imao je 27 godina.

I danas, 52 godine posle njegove smrti, ostalo je nerazjašnjeno da li je izvršio samoubistvo, u noći između 12. i 13. februara 1961. godine, ili je ubijen. Prema zvaničnim nalazima izvršio je samoubistvo. Prijatelji i poznanici tvrdili su da se ubio jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje, i da je to učinio zbog neuzvraćene ljubavi. Drugi su sumnjali da je ubijen, jer ga je u to vreme pratila Udba zbog istraživanja porekla Josipa Broza Tita po njegovom dijalektu.

Izvor: Dnevni akter Milka Milovanović