„Alegorija“ za koju se doskora verovalo da je Botičelijevo delo

Ništa nije kao što izgleda – govorio je Buda, a kustosi izložbe „Završeno istraživanje: laži, greške i otkrića“ („Close examination: fakes, mistakes & discoveries“) u londonskoj Nacionalnoj galeriji, koja je letnji hit, iskoristili su ove reči za njen kontekst. Izložba traje do 12. septembra, a predstavlja izbor 40 dela iz fundusa čuvenog muzeja koji su načinili Ašok Roj i Merdžori Vizeman, dela koja obelodanjuju istine i laži, tajne koje su konzervatori odgonetnuli i otkrića do kojih su došli putem novih tehnoloških sredstava.

Decenijama dug istraživački posao koji zapravo stoji iza ove izložbe utemeljen je na novim tehnologijama. Zahvaljujući njima rešene su mnoge dileme, pa i pogrešna autorstva, odnosno u umetnosti atribucije. Naravno, nisu sve enigme odgonetnute jer je to nemoguće. Jednostavno rečeno, umetnost ostaje enigma i baš zato su joj nužna nova istraživanja.

Veština slikanja leži i u mimikriji. Jedna boja može da krije neku drugu! Primer je „Portret Aleksandra Mornauera“. Znamo da se lik tako zove jer tako piše u pismu koje drži u ruci. Ali ko ga je naslikao? Do pre neku godinu mislilo se da je to Hans Holbajn jer je u XVIII veku jedan vešti kopista portret tako doterao da je zaista podsećao na Holbajnove ruke delo. Skratio mu je kosu i pozadinu prekrio plavom bojom, ali pruskom. Nažalost, u Holbajnovo vreme nije postojala prusko plava. Skorašnjom restauracijom platna otkrivena je mrka boja iza plave i time dovedeno u pitanje autorstvo.

Portret Aleksandra Mornauera koji je pripisivan Holbajnu, pre i posle restauracije

Slično se dešavalo i sa Botičelijem. Dve „njegove“ slike još 1874. godine otkupila je Nacionalna galerija, i to drugu platila znatno više od prve. Ispostavilo se da je prva – „Venera i Marta“ – zaista Botičelijeva, a druga – „Alegorija“ – rad njegovog učenika.

Najbitnije je da slika nije lažna, kao što se doskora mislilo za jedan čaroban pejzaž Kaspara Davida Fridriha. Tek pod infracrvenim zracima utvrđeno je da je zaista reč o slici velikog nemačkog romantičara, čitamo na sajtu.

Nauka u službi istine, dalo bi se zaključiti. Ali, kako smo u domenu umešnosti ili umetnosti, nedokučenih tajni uvek ima, kako u delima anonimnih autora tako i kod „firmiranih“. Tako jedan Paolo Učelo, zapravo njegov „Sveti Đorđe ubija aždaju“ više deluje kasnogotički nego renesansno. Perspektiva je nekako previše vrtoglava, figure iseckane, kao da su nabacane u kakvom nadrealističkom kolažu… Sve to navelo je eksperte da se pozabave ovim stilističkim pazlama. Još na tome rade čekajući rezultat!

Autorstvo još čeka i slika „Mrtvog vojnika“, možda nekog napuljskog slikara iz XVIII veka, koja je doskora pripisivana Dijegu Velaskezu. Njome je bio opčinjen Eduar Mane. „Reinkarnirao“ ju je u svom „Mrtvom toreadoru“. Pitanje koje, međutim, postavlja autor teksta u „Panorami“ povodom londonske izložbe vrlo je zanimljivo za dalje istrage: da li bi se Mane inspirisao slikom vojnika da nije verovao da je ona Velaskezovo delo? Pisac zaključuje: „Jedna stvar je sasvim sigurna: genije nikad ne kopira, već krade“.

Izvor: Blic Online M.Marjanović