Silvija Plat je rođena u Bostonu 1932. godine. Odličan student Smit koledža i žena engleskog pesnika Teda Hjuza. Godine 1960. objavila je u Engleskoj zbirku Kolos, a 1963. pojavio se njen roman Stakleno zvono, pod pseudonimom Viktorija Lukas. Život je završila stavivši glavu u gasnu rernu u Londonu 1963, jedne veoma hladne zime, u kući u kojoj je nekad stanovao Vilijem Batler Jejts, njen duhovni i pesnički otac kome se neizmerno divila.
Snažan erotizam karakteriše čitavo delo Silvije Plat. Opsednutost smrću samo je konsekventna posledica ogromne erotske snage koja se od ove pesnikinje ispoljava u sva svoja tri vida: erotizmu tela, sakralnom erotizmu i erotizmu srca.
Iako najpoznatija po svojoj poeziji, Plat je također napisala polu-autobiografski roman, The Bell Jar pod pseudonimom Victoria Lucas, u kome je opisala svoju brobu s depresijom. Zajedno s Anne Sexton, Plath se pripisuje promicanje ispovjedne poezije – književnog pravca koga su stvorili Robert Lowell i W.D. Snodgrass.
Plat je takođe poznata po privatnom životu koji su obilježili duševni problemi i brak s engleskim pjesnikom Tedom Hughesom. On je okončan Plathinim samoubistvom, nakon koga je postala feministička ikona i mučenica.
Objavila je sledeće poetske knjige: * The Colossus and Other Poems (1960)
* Ariel (1965)
* Three Women: A monologue for three voices (1968)
* Crossing the Water (1971)
* Winter Trees (1972)
* The Collected Poems (1981)
* Selected Poems (1985)
JUTARNJA PESMA
Ljubav te navije kao podmazani džepni sat,
Babica te je potapšala po stopalima, i tvoj ogoljeni krik
Smestio se između čestica.
Naši glasovi odjekuju, uveličavaju naš dolazak. Nova statua.
U promaji muzeja, tvoja nagost
baca senku na našu sigurnost. Stojimo okolo uprazno kao zidovi.
Nisam ti više majka
Kada oblaci glade ogledalo da bi odrazilo njihovo sopstveno usporeno
Nestajanje pod rukom vetra.
Čitave noći tvoj dah kao noćni leptir
Treperi između spljoštenih ružičastih ruža. Budim se da bih čula:
Udaljeno more šumi mi ušima.
Jedan krik, i spotičem se o krevet, teška kao krava i rascvetana
U svojoj viktorijanskoj spavaćici.
Tvoja usta otvoreno čista kao mačja. Prozorsko okno
Beli i guta svoje bezizrazne zvezde. I sada ispituješ
Tu svoju šaku tonova;
DETE
Tvoje bistro oko je jedna apsolutno divna stvar.
Želim ga ispuniti bojom i patkama,
Novim zoološkim vrtom
Čija imena ti izmišljaš
Proljećna pahuljica, Indijanska lula,
Mala
Stabljika bez neravnine,
Jezerce u koje bi slike
Bile velike i klasične
Ne ovo mučno
Svijanje ruku, ovaj mračan
Strop bez zvijezde
GROZNICA 41
Čisto? Šta je to?
Jezici pakla su
mlitavi, mlitavi k’o trostruki
Jezici mlitavog, debelog Kerbera
što na ulazu dahće. Nemoćan
lizanjem da očisti
Grozničavu tetivu, greh, greh.
Zapomaže fitilj.
Neuništivi vonj
Ugašene sveće!
Ljubav, ljubav, niski pramenovi dima se viju
oko mene k’o Isidorini šalovi, bojim se
Zakačiće se jedan i u tačku zaglaviti.
Takvi sumorno žuti pramenovi dima
sopstveni element tvore. Neće se razići,
Već će oko Zemlje kružiti
gušeći staro i nejako,
bolešljivo
U kolevci odojče nežno,
grozna orhideja
viseći svoj vrt u zraku veša,
Djavolji leopard!
Izbeli njega radijacija
i ubija začas.
Tela preljubnika pomazujući
k’o pepeo Hirošimu i razjedajući.
Greh. Greh.
Dragi, svu noć
gasih se i palih, gasih se i palih.
Preteški postaju čaršavi k’o bludnikov poljubac.
Tri dana. Tri noći.
Limunova voda, pileća
voda, gadi mi se voda.
Prečista sam za tebe il’ bilo koga.
Telo me tvoje
ranjava kao što svet ranjava Boga. Svetiljka sam –
Moja glava mesec
od japanske hartije, moja od zlata iskovana koža
beskrajno fina i beskrajno skupa.
Zar te ne užasava moja vrelina? I moja svetlost.
Celom sobom kamelija sam neizmerna
što žari se i ljeska, blesak do bleska.
Mislim da se dižem,
mislim da ću se uzneti…
Late brojanice od vrelog metala, i ja, ljubavi ja
Čista sam acetilenska
Devica,
opervažena ružama
Poljupcima, kerubinima,
svim onim što te ružičaste trice znače.
Ni tebi, ni njemu
Ni njemu, ni njemu
(moja se ja rastvaraju, podsuknje stare drolje) –
Raju.
REZ
-za Susan O’ Neill Roe
Divota –
Moj palac umesto luka.
Nema više vrška
Tek nekakva šarka
Kožna,
Jagodica kao šešir,
Samrtno bleda.
Pa crveni taj pliš.
Pokloniče mali,
Indijanac ti skide skalp.
Ćureća kresta tvog
Ćilima odmotava se
Pravo iz srca.
Stupam na njega,
Ščepavši bocu
Ružičastog sekta.
Svetkovina je to.
Iz posekotine
Istrčava vojnika milion
Crveni mundir na svakom.
Na čijoj li su strani?
O moj
Homunkuluse, bolna sam ti.
Pilulu uzeh da umorim
Tanušni
Papirnati osećaj
Saboteur,
Kamikazo –
Mrlja na tvojoj
Kju-Kluks-Klan gazi
Babuški
Tamni i gasne, a kad
Loptasta
Srž tvog srca
Suprotstavi svoj mali
Mlin tišine
Kako đipaš –
Trepanirani ratniče,
Prljavče,
Palče patrljče.