Portret Pesnika, rad Miroslava Anđelkovića
Tomislаv Mijović (1932), Negotin, objаvio je petnaestak knjigа poezije nа srpskom i izbor nа itаlijаnskom jeziku.
Kao pesnik, esejistа, urednik brojnih čаsopisа i knjigа, dаo je značajan doprinos književnom, a i muzičkom i likovnom životu u Timočkoj krаjini. Podstаkаo je osnivаnje Festivаlа poezije mlаdih u Zаječаru, Borskih susretа bаlkаnskih književnikа, pozorišnih Dаnа Zorаnа Rаdmilovićа, Likovne kolonije Gаmzigrаd, а kаo pesnik „utkаo“ je sebe u „Mokrаnjčeve dаne“.
Jedаn je od osnivаčа i prvi predsednik Krаjinskog književnog krugа. Bezmаlo polа vekа uređivаo je čuveni čаsopis Rаzvitаk.
Tomislаv Mijović je dobio niz nаgrаdа i priznаnjа: Vukovu nаgrаdu, Milаn Rаkić, Srboljub Mitić, Srebrnu medаlju Feliks Romuliаnа zа životno delo, Povelju Kаrаđorđe, Zlаtnu znаčku KPZ Srbije… Nosilаc je Ordenа sа srebrnim vencem i Ordenа Republike Srbije sа bronzаnim vencem.
Mijović je dobitnik i Jubilаrne medаlje UKS povodom stogodišnjice književničke orgаnizаcije.
ROĐENJE
Jutros je neko dočepao za grlo tišinu.
I svi znamo:
međ nama je još jedna golišava čigra,
još neko ko će da voli vrapce
i kreket s obližnje reke,
još neko ko će da strepi nad životom Pepeljuge
da ganja leptire,
i bude zaljubljen u nacrtanu njušku zeca.
Jutros je neko dočepao za grlo tišinu.
UZ TEBE JE I U TEBI
(PREPOZNAVANJE DVOJNIKA)
Uz tebe je i u tebi i kad spavaš ne odlazi
Uvek budno nadzire te i revnosno proverava
Pre no išta i pomisliš zlomisao pronalazi
Što još nisi izrekao podozrivo preslušava
Kud god kreneš krene ono kad ti staneš ono stane
Da te skoli i ulovi oko tebe obigrava
Motri ozgo motri ozdo i vreba sa svake strane
I uzdužno i poprečno neprekidno odmerava
Zaviruje svud da dozna i šta u snu naslućuješ
Zašto ćutiš kada ćutiš kom ugađaš s kim se svađaš
I kome se podruguješ koga psuješ na šta pljuješ
Nagoni te da zastaješ odustaješ sve odgađaš
Kakva si to i kome si smetnja pretnja i prepreka
I kad si se namrštio i kad si se nasmešio
Zar je svaki tvoj iskorak ili kretnja i izreka
Ono što si pogrešio o nešto se ogrešio
Unapred si ti okrivljen i nikada većeš znati
Kome ko si i kakav si doušnički dojavljuje
Pa u tebi strah narasta kao da te zverka prati
Primiče se njuši dahće i radosno oblizuje
Uz tebe je i u tebi i kako te samo merka
Iz prikrajka kao avet čas stooka a čas slepa
Osvrćeš se uplašeno ono samo tvoja senka
A i ona naćuljena kao senka podvirepa
U NAMA I VAN NAS
I
Sa svih strana ulazim u sve svoje ruke
pa preklinjem vode i ptice
i list što se otkinuo i pada
da mi otkriju da me nauče
šta ću sa kamenjem ovoga što mogu tek sutra da kažem
Živi tajna
daleko preko sedam brda od mene
daleko preko sedam brda u meni
Ja ćutim
a boli ova reč i nereč skupljena oberučke
Ja ćutim
do drške zariven u sebe
II
Duboko udahnem vazduh
za sebe i još nekoga
pa se otvori vir i mir
i predvečerje u ovoj muci tela
Stanem prkosno pred poglede
za sebe i još nekoga
Tad vetar s nas kore zguli
Strah nas i stid što smo goli
I bol je to
Al stojim
Po njušci vuka ove noći
u zmiju što se u klupko svija
za sebe i još nekoga
Tad svi zli neznani u meni
u goru reč
u goru ruku
i krv kurjaka
III
U meni crv i klica
Van mene crv i klica
Pod grlom ruka muka
Pronosim kroz zub kroz nož i rog
krvave krpe tela
i dišem na škrge rana
u noći od gavrana
i vazduh za druge bivam
Umirem
pa ničem iz zemlje i korenja
ustajem iz voda
rađam se iz voća
Postajem gradovi i neke Zelengore
a ja utrobom snivan
Pa opet
U meni krv i klica
Van mene krv i klica
Pod grlom ruka muka
IV
Podmeće mi nogu
i koren i kamen i nebo
Padam na nos –
smeju mi se
Padam na leđa –
okreću mi leđa
U zid čelom
rukama za gole nože
učiniti nemoguće
dragog sebe da presretnem
Kroz bes mora
kroz bes neba
po očvrslom besu zemlje
dragom sebi u pohode
A stope jedva dižem
iz smole umora
A snagu s mukom otimam
od tople varke jastuka
A koraci mi krvare
od srče palog neba
A konji vetra željnih želja
međusobno zavađenih
raznose me po ledini
O vetrovi O vetrovi
V
Iz mene mnogi životi na smrt naviknuti
a uokolo još više uludog umiranja
Iz mene ruke dobrote
a uokolo sramote
Iz mene iglat vrisak
A uokolo gluhote
Iz mene nemoćna psovka
kučko kurvo krvi posustala
Iz mene hleb i pesma
upinjanja tvrdoglavog
Iz mene i uokolo
I za me
VI
Zavoleo sam tri sveta
crnim zlom i belom dobrotom
I jabuku zavoleo
I crva i zube u jabuci
Sve slepilom
Usnom žednom u bunilu
Zavoleo sam njen smeh
što se laktovima probija na videlo
na svet beli neveseli
Zavoleo sam
I ogoleo
I oboleo