Tijana Radovanović (1996.), učenica je prvog razreda Valjevske gimnazije, specijalizovanog matematičkog odeljenja. Poeziju piše od nižih razreda osnovne škole, a prošle godine osvojila je drugu nagradu na „Limskim večerima dečije poezije“ u Priboju, ove godine prvu nagradu na međunarodnom festivalu poezije i kratke priče „Mihal Babinka“ takođe za poeziju.

Član je grupe „BiblioBus“, koja se bavi kulturnim aktivizmom mladih, osnovane pod pokroviteljstvom Matične biblioteke „Ljubomir Nenadović“ u Valjevu, a  uključena je u organizaciju književnih večeri i promocija. Član je Art grupe „AKT“ i književne omladine Valjeva. Objavljuje na sajtu www.bundolo.org, a  pesme su joj objavljivane i u pojedinim listovima i online magazinima.

 

SVIRAO JE, RADIO

Mačke su linjale spokoj.
Moteli mirisali na buđ
i loš TV prenos hapšenja.

Zmije su se sunčale po horizontima,
blagorodno crne, kao oblaci.
Kao i sam Bog.

Prodao si dečačke snove
za oronuli bordo jaguar.
I probušeni karter na 30-om kilometru.

Indijanci u rezervatima pale lule.
Dimom si oči iscrtao po meni,
zaspao u zenicama koncentričnih krugova.

Venera nije zvezda,
iako meni baš nekako liče.
Neću te više buditi.

Spavaj.
Možda ćemo jednom kupiti prozore,
da se bez otvaranja možemo gledati.

Znaš, hoću da živim u Sibiru,
u nekoj školi sa visokim plafonom.
Ne znaš, naravno, kako bi i znao.

Neke mačke su linjale spokoj.
A ja sam zapalila istok
u čast indijancima.

 

O PROST (I TE)

Krstili su se
ritmično
krst ili
prsti.

Svaki nagli
nagi pokret
laktova
kao tup
udarac
tup
tup
tup
po mojoj
lobanji
tup prsta
po čaši punoj vode
ili tup vode
po prstima.
Talasi u potiljačnom delu.
Kiša kao idealno mesto
za prenoćište.
Drveni šporet
redosled obrnutosti
kao put ka samouništenju.

Gutljaji
precizno odmereni
gutljaji
nisam dostojna
odmerenog gutljaja
kao loše pesme
nisam dostojna.

Pokorena misao
o tome
šta bi bilo
kada bih nagela čašu
punu tamno crvene
tekućine
i ispila je do
dna
sebe i svog želuca
pred molitvom
pred ocem
koji nikada
nije ni znao tu molitvu.
Krst kao simbol
mete
na zidu
kraj prozora.

Nisam
dostojna
dostojanstvena
kao ručak
u pogrešno vreme
pogrešno jutro
i košulja
muška košulja
koja mi ne stoj
obilazi uska ramena
i peva
o slabosti
o mojoj kosi
u tanjiru
slatkom kolaču
i neslanoj hrani
o flaši vina
u dečijoj ruci
sada praznoj
flaši vina
i dečijoj ruci.

Samo gresi
danas
opraštaju
Boga.

 

Hg (ŽIVA)

On je čovek koji hramlje
na sve četiri noge.
Nosi daske za Čamce,
jedna mu drži ramena
drugu nosi na ledjima,
kao Isus.

Oni su ljudi koji ne vide
zakržljale noge pod
belom mu bradom,
i zovu ga prosto
Bogalj.

Život radja ljude,
smrt rodi čoveka.
On je čovek koji
hoda
hoda
odlazi.

 

HODI VODO

Pusti inje planina da
pleše pod vlažnim stopalima.

Nas kraj želi drugačije
jutro želi drugačiji kraj,
možeš ga nazvati Proleće
možeš ga nazvati Sam
(ili će on zvati sam)
pozovi ga po prstima jako
da priklješte vrata na vodi,
pozovi ga iz priče
iz nekog ugla
tvog okruglastog disanja
gde ne čeka kraj
crvenog telefona.

Pozovi ga kroz
postanak i opstajanje
izroni ga iz sebe,
samo nemoj – kraj
kad čak ni sopstvenim blizancima
ne bi dao ista imena,
jer ljudi stoje kao vrata
otvorena
u dve reči
nikada u jednoj njoj
nikada Sam, zapamti!

Na nivou tla iznad bunara
čije vlažno dno
praktikuješ zvati Emocije,
dok pružam otpor vazduhu
uzmi me
u par trzaja po kvadratu
u sekundi.

U grešci slušam
drugi Put sebe
jedinim pravilom koje će
potvrditi izuzetak
u odnosu na mesto mimoilaženja.

Sve dok ne postaneš moja
opet si
ja.