Salvatore Kvazimodo (ital. Salvatore Quasimodo; 20. avgust 1901 – 14. jun 1968)  italijanski pesnik. 1959. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost.

Iako ne pripada udarnom talasu međuratne avangarde, Kvazimodo spada u red najznačajnijih italijanskih i evropskih pesnika 20. veka. Njegov avangardizam je eliotovskog tipa, ali to je, ipak, manje važno; u poeziji se može uživati i bez svih tih znanja.

ANĐEO

Spava anđeo
na ružama od lahora, blistav,
na boku,
u hladovini skuta
lepe skrštene ruke.

Moj glas ga budi
i smeši mi se,
posut peludom
obraz što počivaše.

Peva: obuzima mi srce,
Neprozirno nebo zore.
Anđeo je moj;
ja ga imam: smrznutog.

THANATOS ATHANATOS

Zar ćemo morati da te utišamo, Bože
izraslina, Bože živoga cveta,
i da započnemo govoriti ne mračnoj
steni »ja jesam«, i da se složimo sa smrću
i na svaku grobnicu da upišemo jedinu
našu sigurnost: »thanatos athanatos«?
Bez imena koje bi podsećalo na snove
suze srdžbe ovog čovjeka
poražena još uvek otvorenim pitanjima?
Naš se dijalog mijenja; sada
besmisao postaje moguć. Tamo
preko raspušene magle, u stablima
budna je snaga lišća,
stvarna je reka koja pritiska obale.
Život nije san. Stvarni čovek
i plač njegov ljubomoran na tišinu.
Bože tišine, rastvori samoću.

KAO BRODOLOMAC PRI TVOJOJ SVETLOSTI

Kao brodolomac rađam se pri tvojoj svetlosti,
večeri bistrih voda.

Od spokojnog lišća
izgara utešeni zrak.

Od živih iskorenjen,
srce privremeno,
varljiva sam međa.

Tvoj strahoviti dar reči,
Gospode,
istrajno otplaćujem.

Preni me od mrtvih:
svako je uzeo svoju zemlju
i svoju ženu.

Ti si me pogledao do dna
u tamu utrobe:
niko kao ja nije očajan
u svome srcu.

Samo sam jedan čovjek,
samo jedan pakao.

KAO MADRIGAL

Suncokret se privija ka zapadu
i dan se u propast srozava
u svom oku, a letnji zrak se
zgušnjava, te povija lišće i dim
sa skverova. Odmiče sa suvim
tokom oblaka i praskanjem munja,
ta posljednja igra neba. Još uvek,
i godinama, draga, privlači našu pažnju
menjanje jarbola zbijenih u krugu
Naviglia. Ali naš dan uvek traje
i uvek to sunce koje odlazi
s pređom svojih umiljatih zraka.

Nemam više uspomena, neću da se sećam;
sećanje iz smrti dolazi,
život je beskonačan. Svaki dan
je naš. Jedan će zauvek stati,
i ti sa mnom, kad pomislimo da je kasno.
Tu, na brani kanala, njišući
nogama kao dečaci,
gledamo vodu i prve grane u njenoj
zelenoj boji koja tamni.
A čovjek što se nečujno primiče
ne sakriva nož u rukama
nego cvet geranijuma.