Brandenburška kapija

I ove godine najmasovniji doček Nove godine organizovan je u Berlinu. Kulise kao što su Brandenburška kapija i avenija koja vodi do Stuba Pobede privukle su oko milion ljudi. Na vatrometu se nije štedelo.

Posle dočeka Božića, koji je sav dostojanstven, tih, elegantan, porodičan, introspektivan, meditativan, kada prođe 26. decembar i dođe 27-i, Nemci odjednom ožive i najpre naprave katastrofalnu gužvu po samoposlugama jer su se tokom Božića zalihe potrošile.

Konačno vreme za petarde i rakete

A u samoposlugama, robnim kućama, i ostalim vrstama radnji sa mešovitom robom, tada se odjednom pojavi ono čega nema tokom čitave godine. Petarde i rakete. Pre Božića ne smeju da se prodaju, posle Božića idu kao alva. Ima svih mogućih veličina, oblika, boja i cena, kako raketa tako i petardi, a njihova kupovina, priprema i postavljanje su tradicionalno muški poslovi. Tako će mnogi domaćin 31. decembra dobrano da se nasmrzava na rođenoj terasi pokušavajući da razmesti rakete tako da lete što uspravnije u nebo, da ne bi prosvirale prozore i stan nekog komšije. Mnogi se izveru i na krovove i tamo rizikuju život da bi pripremili čitav vatromet. Najgore je kada je to baš porodična tradicija – u svakom komšiluku ima onih koji ne štede ni svoje vreme, ni novac, ni bubrege ni prostate, da bi pokazali svima iz čije opreme i ove godine najjače puca.

„Obući džemper i jaknu, rukavice, ono što inače ne nosimo, kapu na glavu, pa na kuvano vino!“ – ovako jedan 60-godišnjak opisuje doček u Berlinu.

Božić je značajniji

Doček Nove godine više izgleda kao neki ventil za isterivanje temperamenta koji je za vreme Božića bio tako prigušen. Doček je u principu zanimljiv samo po tome što je po gradu dozvoljeno bacati petarde, pa se za neiživljene građane obično rezerviše neki deo starog grada u kome se prvi minuti nove godine pretvaraju u dimno-akustičku sliku Prvog svetskog rata.

I pored stalnih upozorenja policije, gradskih otaca, kao i medija, svake godine se u prodaji nađu i hiljade petardi i raketi sumnjivog porekla, prošvercovakih iz Kine ili Indije, i gotovo da nema dočeka Nove godine u kome neko zbog toga ne ostane bez više prstiju na rukama.

Od ponoći pa do 1. januara u podne vazduh u nemačkim gradovima toliko se oseća na sumpor i fosfor sagoreo u petardama da ne može da se diše. Ali, posle prvog trežnjenja, dolazi vreme za izlazak i veseli provod u kafanama i restoranima ili na mnogim koncertima, atmosfera postaje sasvim podnošljiva, i kvare je samo tinejdžerska plemena koja sporadičnom, ali utoliko glasnijom, pucnjavom petardi, plaše penzionere i malu decu. Gradska čistoća to onda u jednom trenutku sve pomete i u gradovima opet zavlada mir godišnjih inventara.

Izvor: Deutche vele S.Bojić