Стогодишњица песме „Santa Maria della Salute“ Лазе Костића

Лаза Костић, почетком 90-их година 19. века

Данас се навршава пуни век како је Лаза Костић написао своју славну „позницу“ „Santa Maria della Salute“, по многима најузвишенију и најлепшу песму српске љубавне лирике. Мада скоро непримећена у време свог настанка и објављивања, последња Костићева песма једна је од оних о којој је највише писано и која је највише изучавана у нашој књижевности. Многи угледни књижевници, књижевни критичари, историчари књижевности, психоаналитичари, естетичари и филозофи нису одолели изазову ове песме и искушењу да своју спознају, тумачење и доживљај те узбуђујуће и мистичне химне умрлој драгој и неумрлој љубави запишу и објаве.

Песма која је у наслову и рефрену понела назив најлепше венецијанске барокне цркве Госпе од Спаса објављена је у збирци Костићеве поезије коју је Матица српска објавила половином јула 1909. године, поводом педесетогодишњице његовог књижевног рада. Костић је ову књигу припремао стрпљиво и пажљиво (у то време његова одана супруга Јулијана неизлечиво болује), али је, до последњег часа, задржавао њено штампање, неодлучан да ли да у њој буде објављена и песма која је управо настајала а коју је, изгледа, годинама ненаписану носио у себи као поетски ехо своје снажне платонске љубави према лепој, младој, образованој и умној, прерано умрлој Ленки Дунђерски. Сазревајући из делова записаних снова, коначно је испевана у Сомбору, између 22. маја и 3. јуна 1909. године.

Завршетак своје „лабудове песме“, како је сам назива уједној белешци записаној у хотелу „Hungaria“ у Будимпешти 3. јуна 1909. године, Лаза Костић одлаже до последњег трена. Још 17. априла у писму из Сомбора уреднику књиге и секретару Матице српске др Милану Савићу, пише да има у прсима (in petto) једну завршну песму, мало подужу… Из Сомбора се јавља22. маја писмом и моли Савића да последњи табак књиге не буде штампан пре Духова јер би се могло десити да ипак напише ону незапевану песму којом је мислио да заврши књигу. Дан пред полазак на пут у Беч, ради прегледа и лечења Јулијаниног, 1. јуна из Сомбора пише Савићу да ће завршну песму послати с пута и да има још две-три строфе. Истог дана, у другом писму, јавља из Сомбора да се нада да ће своје завршно стихотвореније моћи да пошаље чим стигне у Пешту или, најкасније, по доласку у Беч, али се, очито, и колеба у вези са том песмом јер – додаје у истом писму – ако песму не пошаље најдаље до 9. јуна, онда значи да се предомислио; коначно, 3. јуна, из поменутог пештанског хотела, Милану Савићу шаље песму, са кратком поруком: Ево ти моје завршнице. Коректуру ми пошаљи у Беч…

Ленка Дунђерски

Песма „Santa Maria della Salute“, с обзиром на сачуван изворни рукопис чак 12 (од 14) њених строфа, настајала је фрагментарно, а коначан редослед строфа није значио уједно и њихов хронолошки ред настанка. Сведочанство сачуваних аутографа, писаних обичном оловкомназасебним листићима, сведочи о Костићевом мајсторству и ненадмашном осећању за лепоту и стил приликом ситнијих преправки првобитних облика неких речи, мисли и стихова, а када се све то допуни сачуваним записима из његовог „Дневника снова“, тада се на обзорју указује разоткривена мистика настанка тог идеалног споја хармоније и лепоте, слика чудесне поетске алхемије до тада незабележена у нашем песништву.

Младен Лесковац овако описује појаву последње Костићеве књиге песама у којој је први пут објављена „SantaMariadellaSalute“: Баш некако када се појавила та књига, умрла је, дакле, добра Јулча Паланачка; Ленка Дунђерска, сасвим и заувек, међутим није: од тад, бесмртна је. Њих две, ту, на строгој међи једне смрти и једног рађања, оштро су одвојене, заувек.

„Santa Maria della Salute“ представљала је величанствени завршетак Костићевог полувековног песништва и космичку химну у славу склада љубави и лепоте, у којој као да су све енергије језика пробуђене да би се досегла она висока граница језичког савршенства иза које се, над хоризонтом језика, у ћутању, пружа свет суштинске поезије (Љ. Симовић). Својом последњом песмом Лаза Костић је, помирен и са небом и са земљом, коначно довршио плетење оног танког плетива међу јавом и мед сном, којим је маестрално омеђио српски романтизам и модерну.

Извор: Политика Милан Степановић