Stereotipi o Balkanu kao o nečem manjinskom što je potencijalno opasno na Zapadu se i dalje koriste bez veće ograde i nelagode, a njihov simbol su metafora vampira i Drakule. Po meni je, međutim, glavni problem u tome što se i sama ova sredina često ponaša u skladu s tim stereotipima, kao da joj je u interesu da ih učvršćuje – kaže Igor Marojević, književnik i autor drame „Tvrđava Evropa“.

Da li je mit o multikulturalnosti – problematizovan u vašoj predstavi „Tvrđava Evropa“ – u evropskim okvirima sredstvo za izopštavanje nepoćudnih celina koje su obremenjene nacionalizmom?

– Mislim da likovi ovog komada, iako su polovina njih studenti sociologije, nisu baš najsvesniji tih pitanja. Možda jedino Tomas, engleski agent mobilne telefonije koji nema veze sa sociologijom nego sa „nokijom“, ima punu svest o tome. Zanimljivo je da taj Londonac, iako baštini manire političke korektnosti, kad se razvije konflikt, ipak bira sigurno pribežište u onom svom: odlučno zastupa većinski, a ne manjinski pogled na ta pitanja. A na vaše pitanje odgovor je, dakle: verovatno da, na posredan način, verovatno da.

Da li za razvijene evropske zemlje možete da kažete da se služe suptilnim metodama za praktikovanje nacionalizma?

– Svakako. Međutim, ne verujem da je spoljna politika pre svega izraz pravde, nego pre svega izraz moći. Neke zemlje su stekle pravo na suptilni nacionalizam, a pojedine pak ne. To je za nekog ko politiku doživljava idealistički – što je, hajde da kažem, prilično naivan pristup – strašno, ali je, realpolitički gledano, sasvim u redu.

Kako objašnjavate lagani prelazak iz multikulturalnosti u nasilje koje je karakteristično za različite delove Srbije?

– Srbija s početka XXI veka živi izrazito hibridnu zbilju. Tako različite kategorije poput masovnog okretanja hrišćanstvu i deklamovanja prozapadne orijentacije u isti mah se infrastrukturno učvršćuju i u praksi temeljno brkaju – prvo s paganstvom pa i nacionalizmom, a drugo sa sitnosopstveništvom. U takvim okolnostima, nasilje se vrši najpre prema svemu što je većini dodatno nejasno: prema pripadnicima verski, nacionalno, seksualno različitoj orijentaciji i pripadnicima manjinskih skupina. Ali ne samo nad njima: kao da je porast ubistava, samoubistava i agresije u stvari jedini način sve većeg broja građana da nekako reaguju na fluidnu i nerazumljivu stvarnost koju žive.

Da li je književnost u Srbiji satelitski oslonac za istoriju i pomoćni poligon za nacionalnu katarzu?

– Mislim da jeste. Priličan je odraz nemoći to što se izostanak nacionalne katarze u politici, do kojeg je došlo usled slabe realpolitičke pozicije zemlje i ogromne nesamokritičnosti, pokušava izmestiti u oblast umetnosti: u roman. Takvih knjiga, romana u kojima klasični, zastareli istorijski roman ugađa „potvrđenim“ faktima iz povesti, puna je „savremena“ srpska literatura, a svoje romane „Žega“ i „Šnit“ pisao sam kao opreku ne tim delima, nego modelu koji ona zastupaju.

Koliko je bilo pogrešno što je prava istorija ovog tla do sada bila falsifikovana ili potiskivana?

– Vrlo pogrešno, a vrlo u skladu s opštim kukavičlukom i nesamokritičnošću, kao vrlinama koje ovdašnji javni govor najradije zastupa. Takve okolnosti su korisne jedino za one romanopisce koji vole ekskluzivnu građu, s obzirom na to da nju ovde čini, praktično, svaka iole škakljiva tema iz istorije. S jedne strane, javni govor je pun istorije i opšti vizir je okrenut ka unatrag, a s druge: sve što u istoj toj istoriji ne hrani mitsku omamu najkomotnije je prećutati. Zahvaljujući rečenom kukavičluku, prilično lako sam došao do dosta ekskluzivne građe za svoje romane – zelenaško-bjelaški rat sam opisao u „Žegi“, Zemun u NDH u „Šnitu“, a progon Nemaca u Vojvodini od 1945. opisaću u „Knjiženju“ – tako da nemam pravo previše da se žalim.

Da li uopšte verujete da je moguće dosezanje objektivnog saznavanja istorijskih činjenica?

– Ne verujem da je moguće. Ali verujem da postupak traganja za istorijskim činjenicama, iako će se nužno završiti porazom, može da bude vrlo uzbudljiv. Osim toga, jalovo uspostavljanje objektivne spoznaje istorije ima svrhu i kao korektiv nekritičkim, jalovo sveobuhvatim i kvazisveznajućim klasičnim istorijskim romanima s kraja XX i početka XXI veka.

U kojoj fazi je vaš roman o iseljavanju Nemaca iz Bačke i dolazak naseljenika iz gorštačkih predela u njihove kuće?

– Kao treći roman iz mog Etnopetoknjižja, „Knjiženje“ sam planirao za drugu polovinu 2010. i s vremena na vreme se bavim njime, čak su njegovi gotovi delovi prevođeni, mada ću mu punu pažnju posvetiti tek kad završim roman „Parter“. Taj roman bi trebalo da izađe iz štampe početkom 2009, a njime pokušavam da predahnem od napornog procesa obrade istorijske građe. On inače govori o muško-ženskim odnosima u Beogradu i Zemunu 2008, a njegov uvodni deo zainteresovani mogu naći na sajtu „Lagune“.

Da li vam se dopada kritičarska odrednica u kojoj se navodi da se s vama u domaćoj književnosti začinje škola „škrtog realizma“?

– Ima nešto u njoj, kao i u svim drugim odrednicama koje su se vezivale uz moju prozu: „Trans“, „Snajperska proza“, „Generacija miks“… Neću reći ništa mudro, ali ni netačno, kažem li da će vreme pokazati domete svake od njih.

Izvor: Blic on line S. Radojević