Subotički alpinista Dren Mandić, koji je izgubio život 1. avgusta u pokušaju da osvoji drugi po visini planinski vrh na Zemlji K2, šezdeset sedma je žrtva koja je ostala u ledenoj grobnici ovog himalajskog masiva.On je sa još dvojicom kolega iz ekspedicije „Srbija – K2 2008“, Subotičaninom Isom Planićem i alpinistom iz Beograda Predragom Zagorcem, krenuo u osvajanje vrha visokog 8.611 metara, a tragedija se dogodila na završnom usponu ka vrhu na oko 8.200 metara, na delu grebena zvanom Botlenek.

Prema informacijama koje imaju u Planinarskom društvu „Sparatak“, Dren Mandić je prilikom pada skliznuo sa litice, a pokušaji druge dvojice alpinista da dopru do njega i izvuku ga iz ponora ostali su bez uspeha. Nakon tragedije, prekinut je uspon i u juče su se Planić i Zagorac vratili u bazni kamp priključivši se ostalim članovima naše ekipe, Jovanu Erdeljanu iz Novog Sada i Miodragu Jovanoviću iz Vrbasa.

Članovi naše espedicije koji su krenuli na Korakorum – K2 ispraćeni su 2. juna sa aerodroma „Nikola Tesla“. Pripreme za osvajanje vrha, na koji se prvi put popela italijanska ekspedicija 1954. godine, a na koji su se od tada do danas uspešno popeo 281 planinar, trajale su od 2002. kada je usponom na Kilimandžaro zvanično počeo projekat „Everest“.

Prošlog avgusta osvojio Brod Pik

U razgovoru za nedeljnik „Subotičke“ u avgustu prošle godine nakon uspešnog povrtaka sa vrha Brod Pik na Karakorumu, visokog 8.047 metara koji je osvojio zajedno sa Isom Planićem, Dren Mandić je rekao:

– Uradio sam nešto za šta sam pre godinu dana mislio da je nemoguće. Drugari me zaustavljaju, čestitaju i pitaju koliko sam zaradio na tome. Jednog sam zapitao da li je ikada izašao iz Srbije, a kada mi je odgovorio da nije, rekao sam mu da sam ja obišao pola sveta i to je moja zarada.-

I tada je Dren Mandić bio u dilemi da li da se penje dalje do samog vrha i čak je članovima ekspedicije rekao da odustaje jer ne može dalje.

– Na početku samog uspona rekao sam kolegama: idite vi, ja ne mogu. Teže sam se privikavao na visinu i bio sam mnogo sporiji nego ostali. Iso Planić, kao vođa uspona, bio je odlučan da idemo svi ili niko. Nakon nekoliko pokušaja, uspeli smo. Dok sam sedeo na vrhu prisećao sam se koliko sam bio siguran da neću uspeti – preneo je ovaj nedeljenik njegove ustiske sa poslednjeg uspona 2007. godine koji se tada srećno i pobednički završio.

Nikola Kujundžić, član Željezničkog planinarskog kluba „Spartak“, u kojem su i Dren i Iso, sa nevericom da Drena više neće videti, prepričao nam je poslednji susret s njim, koji je bio noć uoči polaska na Karakorum koji će biti Drenova večna grobnica.

– Sa Drenom sam počeo da se družim još u osnovnoj školi kada smo zajedno bili u izviđačima. Nakon rasformiranja ovog društva, uključili smo se u planinarski klub i od tada smo, dakele barem 15 godina, zajedno trenirali i išli u osvajanje pojedinih vrhova. Pre puta došao je da se pozdravi i da mu damo neke sitnice koje su mu nedostajale u opremi. To je bio naš običaj da se ispomažemo, i sećam se da mu nije bilo teško da mi posudi svoje cipele na jedan od mojih pohoda. Takav je bio Dren, dobar čovek, plemenit, duhovit, voleo je život. U klubu smo ga svi jako voleli. Opraštajući se, rekao je da nema nameru da se penje na sami vrh, već želi da što više vidi i da oproba svoju veštinu i dokle može da izdrži. Ne znam zašto se predomislio i kada je odlučio da se ipak upusti u taj izazov da pređe 8.000 metara – kaže, jako potresen, njegov prijatelj Nikola Kujundžić.

Sportista godine 2007.

Dren Mandić rođen je 13.12. 1976. godine. Bio je član Železničkog planinarskog kluba „Spartak“ od 2003. godine. Osvajao je uspone na vrhove u ekspedicijama na Ararat (5.137 m), Elbrus (5.642 m), i na Brod Pik (8.047 m), za šta mu je Sportski savez i opština Subotica dodelila specijalno priznanje „Sportista godine 2007“. Bio je najbolje rangirani alpinista za 2007. godinu i jedan od najzaslužnijih za izradu veštačkih stena u Vojvodini.

On kaže da je alpnizam takva sportska disciplina u koju se ne ulazi ako nisi spreman na rizik, pa čak i rizik života, jer je planina surova i za nju treba biti jako pripremljen da bi joj bio dostojan protivnik:

– Ovih dana sam razgovarao sa jednim starim i iskusnim alpinistom iz Beograda koji mi je rekao da se za ovakav vrh treba pripremati barem 15 godina. To me je uplašilo i pomislio sam da je Dren krenuo u nešto opasno i rizično nedovoljno pripremljen i iskusan, jer su njegove pripreme trajale duplo manje od tog vremena. Surovu planinu i loše vreme koje ih je pratilo nije uspeo da pobedi.

Od njega saznajemo da je Dren imao roditelje i dve sestre, a živeo je sa devojkom Mirjanom sa kojom je imao nameru uskoro da se oženi.

Četiri stotine metara ga je delilo od ostvarenja sna, koji ipak nije dostigao.

Izvor: Dnevnik on line Radmila Vukadin