Američki novinar Fred Kaplan tu godinu smatra prelomnom u istoriji, i to dokazuje svojom najnovijom knjigom
Fidel Kastro po dolasku u Vašington, 15. aprila 1959.
Da li zbog fino zaokruženog broja od navršenih 50 godina, ili zbog stvarne istorijske podudarnosti događaja, američki novinar Fred Kaplan napisao je knjigu „1959: godina koja je sve promenila“, o kojoj se ovih dana piše u američkim novinama.
Književni kritičar lista „Los Anđeles tajms“ Zakari Lazar primetio je da se ove godine, pored Kaplanove, pojavila i knjiga Roba Kirkpatrika „1969: godina koja je sve promenila“. Kritičar se s razlogom zapitao: Da li je moguće da su obe navedene godine sve promenile? (Ako bismo navodili sve godine koje su u Srbiji „sve promenile“, bilo bi regularno napraviti istoimenu ediciju sa nizom knjiga sa brojem u naslovu! Kod nas su sve godine, iz decenije u deceniju, mahom bile „godine raspleta“). U svakom slučaju, u svetu i kod nas, novi osvrt na bližu istoriju važan je čak i kada je sasvim ličan. Zakari Lazar je uočio da ovakva vrsta knjiga, kakva je Kaplanova, može da fascinira prevashodno osobenim stilom i predstavljanjem događaja na novi način.
Fred Kaplan je, inače, kolumnista „Slejta“ i dobitnik Pulicerove nagrade, ekspert za pitanja politike i kulture, a autor je i zapažene knjige čiji se naslov podudara sa naslovom pesme „The Monkees“ „Daydream Believers“. To je knjiga koja kritikuje Bušovu administraciju, a u kojoj je Kaplan zaključio da je zabluda da se svet promenio posle 11. septembra, jer su način funkcionisanja međunarodne politike i priroda moći ostali isti. Kaplan, inače, smatra da su se prave promene desile više od deceniju ranije, kolapsom Sovjetskog Saveza i krajem hladnog rata.
Ono što je, međutim, svakako intrigantno, čak i odvažno u Kaplanovoj najnovijoj knjizi – „1959: godina koja je sve promenila“- jeste stav da su glavni stožer 20. veka ne čuvene šezdesete, već „neopevane“ pedesete:
„Zaboravite Vudstok, zaboravite LSD, zaboravite mirovne marševe, čuvenu rečenicu `Ja imam san`, ubistva Kenedijevih, Malkolma Iksa i Martina Lutera Kinga“, kaže Kaplan i dalje piše: „Ključni su oni istorijski trenuci čije nasleđe opstaje“, pa zaključuje da su četrdesete bile ušuškane u udobnu nostalgiju, da su šezdesete izazivale zbunjujuću jezu, a da se nasleđe 1959. zaista oseća u našem vremenu.
Ove smele stavove lako je oboriti tvrdnjom da se Amerika posle Buša nerado seća najužasnijih političkih ubistava u svojoj istoriji i katastrofalne spoljne politike, ali ovaj subjektivni i čak površni pregled jedne godine s kraja pedesetih može se, ipak, shvatiti i kao još jedno zanimljivo podsećanje.
Kritičar Zakari Lazar primetio je da je Kaplan, zapravo, želeo da osvetli neke ličnosti iz umetnosti kao što su Majls Dejvis i Ornet Koleman, Džek Keruak, Alen Ginsberg i Vilijam Barous, Norman Majler, Robert Raušenberg, Džesper Džouns, Džon Kasavetes, umetnike koji su oličavali pravu renesansu.
Kaplan piše o Džonu Hauardu Grifinu, čoveku koji je svojevremeno pomagao Jevrejima u begu od nacista, izgubio vid u eksploziji bombe a povratio ga u francuskom manastiru izučavajući gregorijansko pojanje, zatim je veštački potamneo kožu kako bi se vratio na američki jug i raportirao kako ga tretiraju kao „obojenog“. Knjiga prikazuje i 31-jednogodišnjeg Fidela Kastra kako jede sladoled u kornetu u zoološkom vrtu u Bronksu, i još uvek nije neprijatelj ili despot, već neka vrsta folk-heroja u Americi.
Tu je i Ornet Koleman sa svojim belim saksofonom, koji svira tako uvrnutu muziku da ga je publika prebila i polomila mu trubu posle nastupa. Zatim vidimo i Ričarda Niksona koji Nikiti Hruščovu pokazuje izložbu američkih kuhinjskih inovacija. Hruščov nije bio oduševljen, kako piše Kaplan, te je rekao da Amerikanci imaju mnogo stvari koje i nisu neophodne u životu.
„Samo u nekoliko redova Kaplan nam pokazuje hladni rat u svoj strejndžlavskoj apsurdnosti, Nikson je kao nervozni državni agent koji pokušava da zaključi veliku prodaju, a Hruščov je ratoboran, žestok i grub“, kaže Zakari Lazar, dodajući da se knjiga spotiče na krupnijim temama kao što su pokret građanskih prava, kubanska revolucija, cenzura, razvoj feminizma.
Ove godine „in“ je 1959, a koja će biti sledeće godine zavisiće i od „dnevne“ potrebe da se svetlost usmeri na određene događaje iz bliže ili dalje istorije.
Izvor: Politika Marina Vulićević
O cenzuri „Ljubavnika ledi Četerli“
„Njujork tajms“ je nedavno objavio tekst Freda Kaplana povodom 50 godina od pobede slobode govora nad zakonom koji je zabranjivao opscenost u literaturi, zbog čega je pošta zaplenila poslate, a necenzurisane, primerke knjige „Ljubavnik ledi Četerli“ D. H. Lorensa. U toku sudskog spora oko zaplenjenih knjiga koji je počeo 1959. tužbom izdavača Barnija Roseta, postavljano je ključno pitanje: šta ako se u knjizi koja sadrži opscenosti nalaze i argumenti društvene kritike, od važnosti za socijalno iskupljenje?
„Mnogo decenija sud je dozvoljavao pošti da procenjuje koje će knjige ljudi moći da čitaju, i vremenom je takvo stanje promenjeno. Ono što se tokom tih godina izmenilo nisu zakoni, već društvo. I sud je odgovorio na tu društvenu promenu“, zaključio je Kaplan.