Tokom 57 godina dugog filmskog stvaralaštva Kurosava je snimio 30 filmova, tražeći u svakom, počev od „Sage o džudou (1943), odgovor na pitanje kako čovek može biti srećan s drugim

Svetska kinematografija je 6. septembra 1998. godine izgubila jednog od najvećih filmskih stvaralaca. U 88. godini umro je reditelj, scenarista i producent Akira Kurosava, preko čijih je filmova svet upoznao Japan, njegovu istoriju i kulturu, mitove. Filmovi „Rašomon“ (1950), „Idiot“ (1951), „Živeti“ (1952), „Sedam samuraja“ (1954), „Telohranitelj“ (1961), „Dersu Uzala“ (1975) i „Kagemuša: Senka ratnika“ (1980) dobili su najveće festivalske nagrade i ušli u anale svetske kinematografije. Tokom 57 godina dugog filmskog stvaralaštva snimio je 30 filmova, tražeći u svakom, počev od „Sage o džudou“ (1943), odgovor na pitanje kako čovek može biti srećan s drugim.

I upravo ta dilema koju imaju njegovi junaci učinila je da ga prozovu Šekspirom savremenog filma, koji je poistovećivao sa svojim životom. „Poznajem sebe dovoljno dobro da bih mogao spoznati prostu istinu: ukoliko mi se desi da se rastanem sa filmom nema mi spasa, propao sam, jer film je moj život“, govorio je Kurosava koji je s „Rašomonom“, rađenim na osnovu dveju novela pisca Akutagave Rjunoske „Vrata Rašomona“ i „U gustoj šumi“, 1950. godine Evropi i Americi otkrio japanski ,film. Taj film doneo mu je i međunarodnu slavu, a da je vrhunski majstor scenarija i režije pokazao je kada je sa temama vezanim za japanske legende i istorijske priče prešao na savremene, prikazujući u njima društvene poroke („Pijani anđeo“, „Pas lutalica“ i drugi).

Iako se radnje svih njegovih filmova odvijaju u Japanu, sunarodnici, koji su ga nazvali Imperator, zameraju mu veliku vezanost za evropsku kulturu i njene književne klasike: Dostojevskog („Idiot“, snimljen po istoimenom romanu ruskog književnika), Gorkog („Na dnu“) i Šekspira („Krvavi presto“, za koji je inspiraciju našao u tragediji „Magbet“ i „Zli ostaju živi“, rađenom po „Hamletu“). Kurosava je 1974. godine u studiju „Mosfilma“ snimio „Dersu Uzala“, film o Rusiji, sačuvavši pri tome svoj stil. I taj film, u kome je za sižejnu liniju korišćeno delo ruskog naučnika i pisca Vladimira Arsenjeva, ušao je u istoriju kinematografije, a 1975. dobio je „Oskara“.

Kurosava je u svet filma ušao 1936. godine. Pošto mu je dosadilo slikarstvo javio se na konkurs novog filmskog studija „P.C.L.“ za asistenta režisera. Imao je 26 godina i sledećih pet radio je sa raznim režiserima. Najveću ulogu u njegovom razvoju i sazrevanju imao je Kahiro Iamamoto, od koga je, između ostalog, naučio da je dobrom režiseru potreban dobar scenario. Vremenom je počeo sam da piše, zatim režira, i uspeh nije izostao, što je potvrđeno nagradama Američke, Britanske i Francuske filmske akademije, Udruženja kritičara Njujorka, te Berlinskog, Kanskog i Venecijanskog filmskog festivala, na kome mu je 1982. godine dodeljena „Počasna nagrada za životno delo“.

„Telohranitelj“ – izvor nadahnuća

Kurosavini filmovi izvor su nadahnuća za mnoge reditelje, od kojih su neki, poput Italijana Serđa Leonea, pokušali da ga plagiraju. Leone je u špageti vesternu „Za šaku dolara“ (1964) iz „Telohranitelja“ pozajmio ideju i snimke, pa je zbog plagijata odlukom suda Kurosavi platio 15 odsto od svetskog prihoda svog filma, i dao mu pravo isključivog distributera u Japanu, Južnoj Koreji i na Tajvanu. Siže „Telohranitelja“ 1996. korišćen je i za film „Usamljeni heroj“ sa Brusom Vilisom u glavnoj ulozi. U filmu „12″ Nikita Mihalkov je iz „Telohranitelja“ pozajmio kadar sa psom koji nosi otrovanu čovečju kost.

Izvor: Dnevni akter Ljiljana Staletović