Foto Tomislav Janjić

NTERVJU: IVANA HADŽI POPOVIĆ, književnik

Kada su ubijeni Branko Miljković, Sergej Jesenjin i Vladimir Majakovski, prekrila ih je višedecenijska tišina, što je značilo i prećutkivanje njihovih stihova
Foto Tomislav Janjić

Roman „Vatra i cvet“ Ivane Hadži Popović, koji je objavila Medijska knjižara „Krug“ iz Beograda, govori o tri genijalna pesnika 20. veka koje je režim likvidirao. Njihovi životi i njihove ljubavi jesu – filmske. Njihova smrt takođe. Zato i danas pobuđuju veliko zanimanje. Razotkrivanje fatalnog kraja Brana Miljkovića, Sergeja Jesenjina i Vladimira Majakovskog ukazuje na zapanjujuću sličnost. Ovo je osmi roman Ivane Hadži Popović, koja radi kao urednik u izdavačkoj kući „Albatros plus“ i prevodi sa francuskog i italijanskog.

Moto knjige je misao Oktavija Paza: „Pesnici nemaju biografiju. Ona je njihovo delo“. Koliko biografija pesnika utiče na njegovo delo?

Poezija ne može da se odvoji od slobode i nema zadatak da otkrije šta je na kraju puta. Sluti i hvata i ono što joj izmiče. Nepotkupljiva i ravnodušna prema zakonitostima i logici tržišta,noseći u sebi kritiku što ne povlađuje ni čitaocima, ni njihovim predrasudama, ona ne prati modu. Nespojiva je sa stereotipima i klišeima, oko nje lebdi miris misterije. Kafka je tvrdio da niko ne peva čistije od onih koji su u najdubljem paklu, pa glasnogovornici bogova zaista pripadaju alhemiji, kao miris jorgovana kroz bezdanu noć. Ali,pesnici su i ljudi od krvi i mesa. Između onog „ukletog“ i poezije, uvek vlada nesklad i napetost,nalik na onaj u junakinji Dostojevskog, pevačici Katarini Ivanovnoj iz „Zločina i kazne“: glas neprestano napinje, ne uspevajući da dođe do daha, osuđujući sebe na gušenje.

Šta je zajedničko u stradanju Branka Miljkovića, Sergeja Jesenjina i Vladimira Majakovskog?

Paradoks tog totalitarnog 20. veka (ne mislim da je ovaj manje totalitaran, iako na drugi način) bio je u tome što se pesnicima divio isto koliko je i zazirao od njihove slobodne i njihove pronicljive reči. Vlastodršci su voleli da ih oni hvale, ali kada bi počeli da ih kritikuju, nastupao bi progon. Kao slavni, njih trojica bili su mete, s tim što su Branko i Jesenjin na izvestan način uvučeni u visoku politiku, a Majakovski, kao bard boljševizma, u njoj postojao od rane mladosti. A zna se da je naličje svake vlasti tajna policija, ona koja je i njima bila za petama. Kada su likvidirani, svu trojicu prekrila je višedecenijska tišina, što je značilo i prećutkivanje njihovih stihova.

Kakav je odnos stvarnih činjenica i fikcije?

Roman je pogled iz današnjeg ugla i sa vremenske udaljenosti na ono što se dešavalo iza kulisa književnosti i politike tih dvadesetih i pedesetih godina prošlog veka i što je dovelo do njihovog fatalnog kraja. I to na osnovu biografskih i istorijskih činjenica, svedočenja savremenika, autobiografskih zapisa, studija, romana i filmova. Većina likova su autentični, nekima je samo ime izmenjeno, a neki su i izmišljeni u cilju ostvarenja priče. Mnoge njihove izgovorene ili zapisane reči utkane su u roman.

Dva su Branka: jedan koji voli Majakovskog, drugi koji se tuče po kafanama. Koji vam je draži?

Brankom je vladao heraklitovski princip jedinstva suprotnosti. Mogao je vrlo argumentovano da brani jedan stav, a odmah zatim isto toliko argumentovano – i onaj sasvim suprotan. Veoma sklon tuči, alkoholu i erotici, razum je, ipak,smatrao uzrokom i prauzrokom svega. Nepopravljivi romantičar, u potrazi za neporočnom ljubavi, kao trezan, bio je svestan da bez politike nema ni karijere, ni slave kojoj je čitavo njegovo biće težilo. Dok bi u pijanom stanju vređao Partiju, Tita, rukovodioce… Ta borba u njemu u velikoj meri doprinela je i njegovoj drami. Draži mi je, naravno, romantični, misaoni Branko, uljudan, šarmantan, ljubimac devojaka… Mada, da li bi bez ovog drugog bilo i onog prvog?

Islednik Udbe, koji prati pesnika, kaže: „Sad stvaramo novu književnost, novu umetnost, koja mora da bude oslonac vlasti.“ Da li se nešto promenilo?

Rekla bih, suštinskine. Politika kao da uvek hoće da joj umetnost služi, a Veliki brat koji ne voli nesalomivost, neukrotivost i neizmernost, kakva je poezija, pa i sama književnost, danas je jedino mnogo sofisticiraniji i tehnološki savršeniji.

Najviše na svetu plašio se „književnog poraza“. Zašto, kada je sve dobio na vreme, u pravom trenutku?

Lordu Alfredu Daglasu Oskar Vajld jednom je rekao: „Ne budi nikada pesnik, dragi moj Bozi, budi gospodin, poznavalac, umetnik, šta god, samo ne pesnik. To podrazumeva raščupanu kosu, prljavo rublje i prazan stomak.“

Ove Vajldove reči mogu se u potpunosti primeniti na Branka koji nije mogao u Beogradu do kraja života da nađe posao, živeo u dugovima, od honorara koji su kasnili, na objavljivanje zbirki čekao je i nekoliko godina, a, u početku,uzalud,obijao pragove književnih časopisa. Kasnije je bio okružen lažnim, zavidljivim prijateljima, Salijerima, kako ih je nazivao, a Danilo Kiš je tvrdio da je doušnika bilo mnogo i među piscima. Kada je tri meseca pred smrt dobio tada najprestižniju Oktobarsku nagradu, beogradska čaršija je uradila sve da mu nagrada presedne.

Kakva je uloga Oskara Daviča u pesničkoj karijeri Branka Miljkovića?

Posle smrti, po Beogradu se pričalo: „Davičo ga stvorio, Davičo ga ubio“. Pisac, i tadašnji visoki funkcioner, nije se pojavio ni na njegovoj sahrani. Iako mu je objavio prvu zbirku „Uzalud je budim“ i time ga lansirao. A vremenom se među njima stvorio razdor, pa mu je pesnik čak prigovarao da je samo „revolucionar forme“ koga kontrolišu „Lule Isaković i Dobrica Ćosić“. Onda su se sukobili i oko jedne žene… Tada je od Oskara dobio poruku da napusti Beograd…

Od smrti Branka Miljkovića prošlo je više od pola veka. Zar nije vreme da se zagrebačke arhive, konačno, otvore?

Brankovi roditelji, kojima su u Zagrebu zapretili da ćute, bili su ubeđeni da je zagrebački dosije lažan i da je onaj pravi duboko u tajnim policijskim arhivama. Prave istrage nije ni bilo, niti obdukcionog nalaza, niti obaveznog traga od omče oko vrata, a i drvo, o koje se navodno obesio, bilo je tek drvce… Brankov prijatelj Tanasije Mladenović, urednik u tadašnjoj „Prosveti“, trideset godina kasnije, na jednoj televiziji,svedočio je da je reč o političkom smaknuću na toj zabačenoj zagrebačkoj periferiji…

Ovu knjigu sam i napisala ne bih li nekog podstakla na utvrđivanje istine o zločinu koji je čitavu jednu epohu okrenuo naglavačke. A i vidoviti Branko je pevao: „Ne, neće se otrovom ovo putovanje završiti/ Neki će svemir ponovo da nas stvori.“

Izvor: Poliitika /Zoran Radisavljević