Duška Vrhovac, pesnik, novinar, književni prevodilac i radio i TV autor
Rođena 24. marta 1947. godine u Banja Luci. Studirala i diplomirala na Odseku za svetsku književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Književne radove objavljuje od godine 1966. Profesionalni novinar od 1971. Godine 1975. zaposlila se u Televiziji Beograd, gde je, kao autor, urednik, scenarista, i voditelj, ostvarila niz značajnih i zapaženih dokumentarnih, aktuelnih i umetničkih emisija i serija.
Član Udruženja književnika Srbije, International Federation of Journalists i Udruženja književnih prevodilaca Srbije.
Jula 2005. godine, kao urednik složenih projekata, prestala da radi u RTS i od tada je pisac i slobodni novinar. Živi u Beogradu.
Objavljene knjige poezije:
SAN PO SAN, Izdavač: Nova knjiga, Beograd 1986.
S DUŠOM U TELU, Izdavač: Novo delo, Beograd 1987.
GODINE BEZ LETA, Izdavač: Književne novine i Grafos, Beograd 1988.
GLAS NA PRAGU, Izdavač: Grafos, Beograd 1990.
I WEAR MY SHADOW INSIDE ME, Izdavač: Forest Books, London, 1991.
S OBE STRANE DRINE, Izdavač: Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka 1995.
ŽEĐ NA VODI, Izdavač: Srempublik, Beograd 1996.
BLAGOSLOV – stošest pesama o ljubavi, Izdavač: Metalograf, Trstenik 1996.
ŽEĐ NA VODI, drugo dopunjeno izdanje, Izdavač: Srempublik, Beograd 1997.
IZABRANE I NOVE PESME, Izdavač: Prosveta, Beograd 2002.
ZALOG, Izdavač: Ljubostinja, Trstenik 2003.
OPERACIJA NA OTVORENOM SRCU, Izdavač: Alma, Beograd 2006.
ZA SVE JE KRIV PESNIK, Nezavisno elektronsko izdanje, Beograd 2007.
MOJA DESANKA, Izdavač: Udruženje za planiranje porodice i razvoj stanovništva Srbije, Beograd 2008.
ПЕСНИЦИ
Песници су банда,
умишљене луталице,
непоуздани тумачи
свакодневице и вечности,
узалудни трагачи,
неумерени љубавници,
ловци на загубљене речи
и уходе путева и мора.
Песници су надмени баштовани
зараслих краљевских вртова,
претходници звезданих исклизнућа,
гласници потонулих бродова,
скрнавитељи тајних стаза,
ремонт-мајстори
Великих и Малих кола,
скупљачи кумове сламе.
Песници су крадљивци илузија,
проналазачи одбачених утопија,
обманитељи сваке врсте,
дегустатори отровних јела,
блудни синови и заводници од заната,
витезови који добровољно
стављају главу на гиљотину
на којој су и егзекутори.
Песници су крунисани
чувари бића језика,
љубитељи нерешивих мистерија,
опсенитељи и подводачи.
Они су миљеници богова,
кушачи чаробних напитака
и залудни расипници
сопствених живота.
Песници су последњи изданци
најтананије врсте свемирских бића,
узгајивачи белих цветова душе
и непоуздани творци неодрживих светова.
Песници су тумачи изгубљених знакова,
доносиоци важних порука
и опомена да је живот бескрајан,
а свемир недовршени пројекат.
Песници су свици на буњишту космоса,
освајачи златног појаса дугиних боја
и извођачи свете музике
васељенског рађања.
Песници су невидљиви саговорници
у ћутању о смислу и бесмислу
свега видљивог и невидљивог.
Песници су моја једина истинска браћа.
ПОСТОЈЕ ЉУДИ
Постоје људи са којима не мораш
разговарати да би их разумео.
Не мораш их ни виђати,
ни поклоне им слати,
не мораш о њима ни мислити,
а радујеш им се када ти,
не тражећи дозволу,
изненадно,
ниодакле,
незвани,
у живот бану.
Постоје људи којима
не мораш писма писати,
не мораш ни на њихова одговарати,
не мораш им знати кућну адресу
ни матерњи језик,
а блиски су ти,
знани,
толико стварни и присутни
да утичу на твоја годишња доба,
на ритам твог стиха,
боју гласа, риму,
избор одеће,
ресторана,
или јела и вина.
Постоје људи о којима
не знаш готово ништа,
ништа више
него што знаш о птици
која ти случајно
на трен закрили видик
док забленут одсутним погледом
стремиш у небеса,
у недођин,
а мислима на доле,
у утробу земљину,
као у сопствену,
у недокучиви мрак
у срцу светиљке
која ти неком
невидљивом руком ношена
понекад осветљава пут.
Постоје људи који ти
обичним e-mail-ом
уместо сијалице
упале мало сунце
на плафону полумрачне собе
у којој већ данима
безуспешно покушаваш
донети одлуку
да ли има смисла
још једанпут спремити доручак,
још једанпут мењати постељину,
још једанпут преметати по мозгу
да ли све то мора
баш тако да се збива
или си ти негде дебело омануо
и сада нема назад,
то ти је што ти је.
Постоје људи који ти
у празну чашу на столу,
на којој се нејасно огледају
трагови твојих презрелих усана
и влажност одбегле сузе,
својом недодирљивом руком
сипају најопојније вино
баш у тренутку
када је казаљка
умало склизнула
на ону страну
на којој си обележио
крај свега,
крај света.
Постоје људи који у својим мислима,
вукући за собом
своје неодлучне кораке
у бесциљним лутањима
улицама неког свог града
на неком континенту,
очајни од своје туробне свакодневице
и бесмисла који се шири планетом
без наде да се икада заустави,
баш тебе
око свог врата
вежу као шал
од најлепше и најнежније свиле,
и због тог нестварног додира,
због жуте нијансе
кашмирове шаре
на том шалу,
у трену поверују
да није све изгубљено,
да има још,
да има више,
и боље,
и да и није све
тако бесмислено
како се понекада чини.
Постоје људи који
твојим обичним речима
осветљавају пут
својим тешким
и тамним мислима,
твојим бледим лицем
зачињавају своју усамљену
суботњу вечеру
и засмејавају
благословено божићње јутро
као да се свет стварно
сваког Божића поново рађа.
Постоје људи који
твојим рукама,
којима тако често кршиш прсте,
стежеш их,
ломиш,
и још чешће
уопште не знаш
шта ћеш са њима,
редовно и са љубављу
заливају ситне цветне пупољке
у свеже офарбаним саксијама
на својој тераси,
или у свом врту,
или бојажљиво
приносе нарамке
младе лековите траве
срнама које отмено
и готово нечујно
пролазе њиховим
све теже ухватљивим сном.
Постоје људи који,
када се изгубе,
када пожеле да се убију
или макар на час да се сакрију
у бескрају
црне свемирске рупе,
готово у незнању
упиру поглед у небо
да тамо улове
макар један твој
давно загубљени осмех,
и уместо да се удаве
у надубљем виру
тешко загађене завичајне реке,
једноставно уђу у први бистро,
наруче обично пиво
и приносећи полако чашу
на трен оживелим уснама
нечујно
али побожно
изговоре твоје име.
Постоје људи
који су се отуђили
од свих и свега,
и од самих себе
сасвим се отуђили,
одбегли,
самоизгнали се,
све иза себе поништили,
одрекли се прошлог и будућег
одбацивши веру у обоје,
одбацили сећање чак,
али понекад,
ходајући по ивици ножа
коју су годинама лично оштрили,
до лудила,
до судње међе,
до тачке преласка
на ону страну свега,
када им дође да их не буде,
да све престане,
да небо у земљу сиђе
и угаси се и светло прасветла,
прве муње,
једноставно застану на мах,
нешто им се негде помери,
у глави,
у мозгу или стомаку,
ко зна,
чудно се осмехну
и помисле на тебе.
Постоје људи – и – постојиш и ти.