INTERVJU – Visente Amigo, flamenko vizionar srednje generacije, pred nastup na otvaranju 10. Guitar Art festivala 7. februara

Atraktivni flamenko majstor, Visente Amigo (1967), uneo je u svoju generaciju španskih gitarskih virtuoza, na tragu velikana poput Paka de Lusije, senzibilitet modernih vremena, misterioznost, spiritualnost i senzualnost osobene vrste kojim se diče kako njegova umetnost, tako i on sam sa svojom sopstvenom fizičkom privlačnošću. Visente Amigo, međutim, nikada nije stvarno igrao na samodopadljivu kartu.

Reč je o delikatnom umetniku, zaokupljenom dostojnim nastavljanjem žanra koji reprezentuje, sa svešću o legendarnim pretečama, obilju inspiracije, etničkim resursima i aktuelnim tehnologijama, te kako, unutar svega, sa neizmernim poštovanjem za druge – učitelje, saradnike, publiku – ostati svoj i ne izneveriti veliku i uticajnu muziku čiji je deo. Njegovi dobri maniri u ophođenju svake vrste tako su apsolutno mimo kakve izveštačenosti – u njihovoj osnovi je hiljadugodišnja filozofija posvećivanja duhu i zanatu, bez zadrške, sa neustrašivošću ali i strahopoštovanjem.

U Beogradu ste već bili pre par godina, i nastupali u istoj dvorani SC, takođe – šta se od tada sve dogodilo sa vašom muzikom i čime biste mogli sada da iznenadite svoje ovdašnje obožavaoce?

– Čuvam lepe uspomene iz Beograda i sa Festivala, uspomene na direktora Festivala, Boška Radojkovića, velikog ljubitelja muzike, kao i uspomene na njegove saradnike i saradnice koje bih voleo ponovo da pozdravim. Osećao sam se jako dobro u ovoj zemlji i sa njenom publikom, osećao bih se srećno kada bih mogao ponovo da odem iz Beograda sa istom onom nežnošću od prošlog puta. Dosad sam se trudio da moja muzika nastavi da raste i tražeći nove načine da se izrazim, kao i uvek, potrudiću se da prisutni na koncertu uživaju u muzici, i da ja budem u stanju da im prenesem sva osećanja koja moje kompozicije nose u sebi.

Flamenko muzika koju svirate i stvarate poznata je i omiljena u svetu zahvaljujući svojim velikanima i vašim pretečama i učiteljima – šta je ono što je vaša generacija donela flamenku, a šta eventualno u ovaj žanr donosi ova najnovija?

– Zaista imamo velike majstore koji su nam prethodili i koji su postavili temelje ove umetnosti. Mislim da je moja generacija, generalno govoreći, unela razvoj u tehnici, mada tehnika sama za sebe nije dovoljna. Mi smo takođe muzičari koji su pokušavali da razviju melodiju i harmoniju. Ritam je nešto svojstveno flamenku. Što se tiče nove generacije, rano je iznositi mišljenja o njoj, ali pretpostavljam da su u potrazi za novim putevima koji bi obogatili umetnost i siguran sam da će ih pronaći, ali samo njihovo postojanje i entuzijazam za očuvanjem flamenka je već jedan veliki doprinos.

Da se vratimo u vaše početke – šta gitara kao instrument i muzika koja na njoj nastaje znače svakom klincu i porodici u Španiji?

– Generalno, šta su značile mladima ne znam. Što se tiče mene, gitara je bila nešto veoma važno u mom životu, a muzika jedan od razloga koji nas čini da budemo u miru sami sa sobom.

Ima li razlike u sviranju i inspiraciji originalnih španskih umetnika poput vas i onih koji dolaze iz drugih delova sveta, poput Južne Amerike na primer, ali i iz drugih krajeva – ima li slušalaca i možda izvođača u Aziji, Africi, Australiji koje smatrate izvrsnim?

– Mislim da ima veoma vidljivih razlika u načinu sviranja i pretpostavljam u inspiraciji takođe. Mene prvenstveno inspirišu stvari, vesele ili tužne, koje doživljavam u svojoj okolini, a svetske teme koje me inspirišu očigledno ne bi doživeli na isti način jedan Evropljanin i jedan Afrikanac ili Azijat. Problem bi bio isti, ali način na koji se on oseća, shvata i ispoljava, najverovatnije bi bio različit. U svakom slučaju, muzika srodna tim narodima je nadam se i srodna njihovoj svesti.

Publika je generalno dobra u svim delovima sveta, a muzika naravno deluje kao jedan melem, što olakšava razumevanje. Sreo sam divnu publiku u Japanu, Kini, Maroku, Tunisu i drugim arapskim zemljama. Takođe, iako vi to ne pitate, u SAD i u celoj Latinskoj Americi, od Meksika do Čilea, Brazila, Argentine, Venecuele… publika je divna i puna entuzijazma. Umetnika ima izvanrednih u svim delovima sveta, a ima i veoma loših, da zaključim.

Izvor: Danas Zorica Kojić