KNJIGA i film Ranka Munitića „Mira Stupica – glumica veka“, čije su promocije upriličene ovih dana, verovatno su neka od poslednjih ostvarenja takvog formata našeg doba: ne samo zbog toga što izuzetnog znalca naše scene nema više među nama, niti što su sve ređi autori sposobni da na tako studiozan, pronicljiv i enciklopedijski upućen i utemeljen način posvedoče delom o ljudima i pojavama, nego i zato što je sve manje istinskih, blistavih zvezda čija harizma i trajanje obavezuju stvaraoce da ostave o njima trag u vremenu.

A kad se o Miri Stupici povede reč, jednoj od naših poslednjih heroina 20. stoleća, nameće se sama po sebi misao jedne druge dive, s drugog kraja sveta. Kažu, da kada su Elizabet Tejlor pitali zašto je više nema na filmu, odgovorila je: „Ja sam i dalje velika, samo su filmovi postali mali…“ Baš tako, ni godine života ni njegovo breme nisu „smanjili“ gabarit naše zvezde, koliko ono što današnje vreme nudi. A da ume da zablista punim sjajem i posle šezdeset godina na sceni, pokazala je jedna briljantna epizoda u filmu „Sedam i po“, koja bi mogla da nađe mesto u svakoj antologiji svetske kinematografije.

Ovi dani su, ipak, u svakodnevici naše glumice veka posvećeni sećanjima na nedavno preminulog Ranka Munitića za koga je izjavila da je o njoj i više i lepše znao nego ona sama:

– Ostajemo u poslednje vreme bez toliko velikana, blistavih umova i darova, znanja, koja još nisu u punoj meri ni doprla do nas. I Ranko je bio od takve, enciklopedijske vrste koja je otišla nepročitana do kraja.

* Kada se osvrnete za sobom i svim savremenicima s kojima ste delili vreme i umetničke ideje, koga posebno pamtite?

– Najveći za mene bio je Stanislav Vinaver. Govorio je devet jezika, bio sjajan književnik, genije kojeg tadašnje vreme nije dovoljno poznavalo. Tek ga sada naslućujemo… Meni, takoreći početnici, uputio je preko štampe pismo podrške, što je bilo veoma neuobičajeno za to doba. Najoštrije i najlucidnije književno pero, izražavajući žaljenje zbog mog i Bojanovog odlaska u Zagreb, poručilo nam je: „Ostanite gde ste: na radost sviju nas. To Vam je moj savet. Još jedan: ne bojte se kritičara. Neka Vam oni budu samo podstrek na Vašem pobedničkom pohodu u Platonove slutnje.“

*Na početku novog stoleća i milenijuma duhovno smo siromašniji nego u tim oskudnim godinama polovinom prošlog veka?

– Toliko sam u životu radila, od jutra do mraka, bez predaha – šezdeset i više godina. Zbog te obuzetosti radom, možda i nisam pravi čovek koji može da odgovori na vaše pitanje. Znam samo da sam živela u jednom bogatijem vremenu, u kojem su među nama živeli gorostasi poput Iva Andrića, Miroslava Krleže, Miloša Crnjanskog, Meše Selimovića, Oskara Daviča. Naravno, ovom krugu pripada i Dobrica Ćosić.

* Kako danas najradije provodite vreme?

– Mene sada ispunjavaju samo knjige. I ranije sam puno čitala, prošla sam i profesionalno kroz veliku dramsku literaturu, ali su mi neka dela promakla. Danas, porodica i knjige su za mene najdragocenije stvari u životu, njima najviše pripadam. Susrećem se sa naslovima i piscima za koje nikada ranije nisam čula, otkrivam čitava književna prostranstva Avganistana, Burme, Irana, Pakistana… Zadivljena sam njihovom literarnom vrednošću, otvaraju mi jedan novi, nepoznati svet. Naravno, uvek se vraćam onoj najzanimljivijoj i najbogatijoj, velikoj, divnoj ruskoj literaturi.

* Gledate li savremene filmove?

– Ne! Svi su istog tipa: puni ubistva, pucnjave, nasilja, strave i neljudskosti svake vrste.

* A pratite li štampu?

– Samo je prelećem. Pratim stanje u državi iako me politika mnogo ne zanima, pa se sama sebi često čudim zašto sve toliko primam srcu. Nama se, nekako uvek, dešavaju strašni i nepotrebni sudari: svi kao hoćemo isto, prosperitet i napredak, a kada se sretnu različite snage, nastaju velike provalije i međusobni sukobi. A onda se to reflektuje na ceo naš narod. Znam da sam već na odlasku, kucam na ta vrata i veoma žalim zemlju koju ostavljam…

MINA
– MOJA ćerka Mina je rasla u slobodi, bila je divno, bucmasto, okato i loknasto detence. Stizala sam da budem i majka i glumica, i društveni i fizički radnik. Ribali su glumci binu, salu, prali prozore, išli na mitinge, recitovali po domovima kulture u selima, pisali parole i glumili uloge. Sve je to bilo kao neko pijanstvo… – sećanja su naše glumice na posleratne godine prošlog veka.

BOJAN
– BOJAN je verovao u glumca, verovao je u slutnje, u iracionalno, i zato je srljao tako strašno. On je uvek ostavljao mesta nepoznatome, nečemu što će iskrsnuti. On glumca nije mučio, on se glumcem inspirisao, pritiskao ga na pravo dugme. Nekada je to bila psovka, neki put jedno „dobroooo!“ iz mraka sale – reči su velike glumice posvećene umetničkom i životnom saputniku Bojanu Stupici.

STRASTI
– KAO žena, izazivala sam u muškarcima žestoke strasti, nešto onim što mi je priroda podarila, ali i mnogo onom glorijom što su mi moje zanosne scenske junakinje pridodavale. Celog života imala sam muku – ne kako dobiti nego kako odbiti i otići od muškarca. Često bi me njihova posesivnost plašila i trebalo mi je mnogo umeća i strpljenja da ih nekako dovedem razumu. Neki put ne bih uspevala pa je onda sve bilo bolno i ružno – poverila se Mira u knjizi „Mira Stupica – glumica veka“.

Izvor: Večernje novosti Vukica Strugar