ZANAT BEZ NASLEDNIKA

Grnčarski zanat u Knjaževcu, datira sa polovine XIX veka, te podaci iz 1865 godine kazuju da je u gradu bilo 10 majstora lončara. Devet godina kasnije, grnčarskim zanatom se bavilo 20 majstora, a za period između dva svetska rata, može se reći da je zlatno doba ovog majstorluka, ne samo u Knjaževcu, već i u Srbiji. Nedostatak industrijskog posuđa u to doba u gradovima, a i činjenica da seosko stanovništvo još uvek nije koristilo šerpe i lonce za pripremanje hrane, kraj ognjišta,već su u tu svrhu upotrebljavani panice,ćupovi, krčazi, i bordaklije (kondiri), uzrokovali su ekspanziju ovog zanata.

Od 1930.godine, pa nadalje broj grnčarskih radnji pao je na 6, a posle Drugog svetskog rata, grnčarski zanat gubi svoj nekadašnji značaj, postoje 4 takve radnje, a grnčari svoj asortiman umanjuju, uglavnom, na testije, saksije,vaze, i svećnjake. Njihovi proizvodi, su sve ređi u domovima Knjaževčana, te „ustupaju mesto“ emajliranom porcelanskom posuđu, a u prilog tome ide i zabrana korišćenja otvorenog ognjišta iz 1950. godine, čime se drastično smanjila upotreba lonaca za kuvanje jela.

Danas se tim zanatom u Knjaževcu, ali samo po potrebi, odnosno, narudžbini bavi Ljilljana Pančić, apsolvent ekologije,već13godina.Član je knjaževačkog etno udruženja, i za njegove potrebe izrađuje suvenire i druge predmete iz domena grnčarskog zanata.

Grnčarstvo je porodična tradicija u porodici Pančić, jer se time bavio i njen deda Čedomir,koji je ceo radni vek proveo uz grnčarsko kolo i ilovaču. Njega je nasledio sin, Ratomir, a Ljiljana, nastavlja porodičnu tradiciju I svojom veštom rukom oblikuje: saksije,vaze,buklije, ili neke , davno zaboravljene predmete: testije, lonce za kuvanje, tavče, crepulje za pečenje hleba i mesa, posuđe za kiselo mleko, šoljice za kafu, kondire,svećnjake…