Julijana Dobrašinović je mlada poetesa, rođena u Nišu 1993.godine. Registrovana je kao najmlađi pisac Srbije i dijaspore u okviru književnog kluba Konstantin Veliki u Nišu (ogranak USKOR-a). Član udruženja književnika Čegar iz Niša. Tekuće godine svetlost dana ugledao je Julijanin prvenac, zbirka poetske proze ,,Senka mesečeve kći.“
Julijana je ove godine osvojila prvo mesto na međunarodnom književnom konkursu ,,Trifun Dimić“ i treće mesto,takođe na međunarodnom konkursu ,,Mihajlo Kovač“. Učenica je Knjaževačke gimnazije.
DESILO SE
Kako nazivaš potragu za izgubljenim danima?
Nebu sam dao tvoje ime i razapeto među
tvojim prstima
zarobljeno u tvom dahu
u tvom laganom koraku
kao one jeseni četrdeset i neke
u Parizu,
u našem Parizu madam
tamo gde ste me ostavili da čekam
dok suton zagolica nozdrvu.
Hteo bih nešto al’ ne znam da l’ smem
dok požuda miluje mi obraze
Madam,dobro znate da su prošle decenije
da prođoše dani i sati od kako vam kosu dotakao nisam
a nezvano jutro tek što nije
Sad kreni.
Siluete minulih dana ostavi meni
pa se okreni
Srebrni znoj na čelu pustiću da brišeš
al’ više te nema,ne javljaš se
ne pišeš
i niko ne pita matorom džangrizalu kako je
i kad pitaju ja kažem
dobro je
a nije
a nije
Madam,obriši suzu.
U mome telu padaju kiše
iako nas nema više
na nas miriše.
Na nas miriše.
* * *
Samo te gledam. I pitam se još koliko dana treba proći da bi shvatila da život nije bezazlena šala,glupa igra klikerima u kojoj pobedi spretniji.
Život je sebičnost i ozbiljnost.
Život je ruganje. A mi žrtve.
Ne smeši se.
Osmeh te odaje,ti strepiš,lomiš kosti i sišeš dlan. Ne prepoznaješ svoj lik. Ne prepoznaš ni mene dok te umorno gledam i pravim čudne pokrete rukama. U polumraku gluve sobe stapamo sećanja kao da su to obične zvečke iz kovčega,deklamujemo Beketa,čekamo i mi nešto al’ nema. I gledam te dok uvijaš pramen kose,i kidaš dlaku po dlaku.
Volela bih da jednog dana shvatiš ko sam i šta ti želim.
Do tada nadaj se boljitku.
BROJIMO KORAKE, BROJIMO DANE
Naučila sam da dišem i bojim trenutak. Na samoj četvrti tvog osmeha nalazila sam utehu da biće bolje. Ni sam ne veruješ u dane,ni sam ne slutiš da boli dok ne prekineš ritual povređivanja sopstvenih misli.
Živeli smo zajedno u nekoj pesmi,u slikama,živeli smo sa osmesima nam znanim,živeli a nismo marili. I sanjaš,sanjaš o ljubavi a sve vreme je tu,gori pod stopalom,zvižduće i kleči,kleči i moli da ne zaboraviš. O ljubavi ne govorim godinama a sada,sada je sve već drugačije. Više te ne zovem tvojim imenom. Ćutanjem te dozivam i tačno znaš kojim koracima da se približiš k meni. I znam da sve što želiš,da sve što želim a ne možeš,a ne smem, i znam da sve što možeš a ne mogu ostaje da čuči pod oblakom.
Više te ne poznajem.
PROMENE, PROMENE, PROMENE
Jesen mi se uvukla u kosti. Žutilo pred okom. Nečujni koraci gaze po mojim ušima,vraćam se sa napovratnih puteva,dodirujem beskraj,krilima otvaram vrata nepobedivih svetova i čekam da svane,čekam da se život promeni.
Noći znaju da budu duge. Jesen im to čini. Ne volim jesen. Lisje na drumovima mi šušti pod djonovima,i sve minule jeseni mi stvaraju ovu sliku. Mučno zavijanje dzukela,cviljenje i sažaljevanje sopstvenih pređenih staza za mene stvara nemogućnost da vinem palac u nebo kao znak sopstvene pobede.
Imaginacija. Pobedićemo svet ako mi dotakneš ruku. Ukoliko se okreneš nestaće magija. Šapućem ti reči koje ne želiš da čuješ,želim da te naviknem na sadašnjost. Primoran si da osluškuješ svakakve reči,svakakve misli. Ponekad sam sebe ne razumeš od tolike rđavosti. I osluškuješ samo tišinu,dugo već željenu. Ne prođe ni tišina bez šuštanja lišća,ali istrpi.
Postani čovek. Odrasti,na pet minuta. Shvati : svet se ne menja.Svet ostaje isti bez obzira koliko ti želeo promene. Da bi promenili svet,ljudi najpre treba promeniti sebe. I sve se oko promene vrti. Ukoliko si u nemogućnosti da prihvatiš sva pravila koja sadrži život 21.veka,slobodno se okreni i nastavi dalje sa mnom.
Nisam uspela,oprosti.