Svakoga dana sve. Madona tu negde blizu, Rolingstounsi koliko juče u epicentru Beograda, o tiražnim medijskim zvezdama još žanrova težih za definisanje da i ne govorimo, stotine nula na ugovorima, upomoć! Da li se i na ovom komadićku zanemarljive teritorije pop biznisa muzičko posleništvo odnekud pretvorilo namah u niz redovnih epizoda serije korporativnog užitka, kojem je dabome teško konkurisati težinom bankovnog salda i prostom veličinom prostranstava pozornice, ekrana, rasvete, razglasa, keteringa iza scene, avio flote, armija asistenture posvuda okolo?

Ipak, ima još ponečega što razrešava ovo stanje superiorne koncertne agende koje je ponekad više spektakl po sebi negoli muzički događaj da nahrani dušu ogrubelu u rutini. Kvalitet herojstva koji zaurlava odnekuda iz divljine i potresa srce baš svakog usamljenog atoma na ulicama miliona gradova rasutih po stratosferama kontinenata, mogao bi biti onaj presuditelj istinske važnosti nekog imena ovde i sada. Pa, 2008. on bi se mogao zateći u sledećima.

Najpre briljantna gotovo pa još tinejdžerka, violinska heroina Kloe Henslip, te senzualni flamenko majstor Pako Penja – oba nastupa tokom proleća u produkciji Centra za muziku Kolarčeve zadužbine, potom novo raskošno čitanje Carmine Burane sa Horom i Simfonijskim orkestrom RTS, plus Renesans pod upravom Bojana Suđića, fascinantno opersko delo Isidore Žebeljan „Maratonci“ na Bemusu i još svakako uvek dostojne pojave poput Hozea Karerasa u Areni, Kiri te Kanave u Sava centru, Beogradske filharmonije na otvaranju Beogradskih svečanosti sa čarolikom premijerom „Između činova“ Zorana Erića, autorsko veče Katarine Miljkoviću Skupštini grada, interstelarni „Don Đovani“ na Sajmu u okviru Bitefa.

Raskrilimo li planinske vence skupocenih tona blešteće opreme i tržišnog dizajna pop i rok starova u potrazi za kakvim miligramom zbiljske dragocenosti, jedno ime po svakom kriterijumu naći će se na božanskim uzvisinama – ono glasi Farel Vilijams (Pharell Williams). Na Exitu, prve večeri sa svojim N*E*R*D demonstrirao je impresivnu kreativnu auru između artificijelnog nestašluka i autorske samosvesnosti, otišavši za šumu kopalja dalje od bilo koga drugog – a bili su tu i Nik Kejv i Franz Ferdinand u Areni, pa Dinosaur Jr. i Iggy & The Stooges na Tašmajdanu, Manu Čao i halucinantna Džulijet Lis na Exitu, takođe i još štošta.

Patriša Barber za sebe među svim naročitim čudesima Beogradskog džez festivala. Stefano di Batista odmah za petama.

Ostavimo najzad mesta i za velelepnost malih raskošnih zvučnih prizora, tih minijatura slušalačkog raja, basnoslovnog svakodnevnog nadahnuća. Perfektna Popboks delatnost na „živom“ potezu American Music Club, Animal Collective, The Residents. Chinch inicijativa u Rexu. Dve neverovatne domaće ploče bendova Repetitor i Petrol. Najzad jedno lično otkrovenje „uz malu pomoćprijatelja“ – njuorleanski radio WWOZ koji spominje i Tom Vejts u ranom Džarmušovom „Iza rešetaka“ emitovanom onomad. Čini se da je sasvim dosta za 366 dana 2008. Očekujemo li išta više, stvarno?

Izvor: Danas Zorica Kojić