(Rhino, 2008)
Reizdanja nekad stvarno umeju da zasene aktuelnu produkciju. Nakon dvostruke antologije Raja Kudera, izdavačka kuća Rhino predstavlja ponovljeno izdanje kultne ploče još jednog legendarnog muzičara sa losanđeleske scene.
Iako je pre albuma iz 1976. naslovljenog svojim imenom i prezimenom imao već jedno izdanje, tek je ova ploča označila pravi proboj Vorena Zivona na muzičku scenu.
Izdanje koje je pred nama sadrži dva diska. Na prvom se nalazi ova genijalna ploča, dok drugi donosi do sada neobjavljene alternativne verzije istih pesama.
U neku ruku, teško mi je da pišem o Vorenu Zivonu. Previše ličnih uspomena se tu meša.
Njegov self-titled album jeste jedna od onih ploča čiju svaku sekundu znam napamet i uz koje sam zavoleo rok muziku.
Stanje u kome se nalazim dok u kišno, nikakvo jutro piskaram ovaj tekst, obeleženo smrću u mojoj blizini, lekovima i jednim čudnim, isuviše turbulentnim obrtom u interpersonalnoj relaciji, izgleda je pravi fon za ponovno suočavanje sa ovim čovekom rafiniranog senzibiliteta i velike erudicije koji je umeo i da potrese i da bude bolno pronicljiv, ali isto tako i briljantno duhovit i zajedljiv, i ciničan, i otrovan.
Cela priča o nastanku ploče, u vreme čijeg izlaska je Zivon imao godina koliko ja sada, dobro je poznata; i to kako je hteo sve da batali i da ode za Španiju, i njegovo poznanstvo sa Džeksonom Braunom, i kako su ga pratili sjajni losanđeleski muzičari Dejvid Lindli, Vodi Voktel i Horhe Kalderon, i kako je recepcija bila trijumfalna, i kako je posle Linda Ronštat snimila četiri njegove pesme na albumu „Hasten Down the Wind“, nazvanom po jednoj od njih, itd, itd.
Your pretty face looks so wasted / Another pretty face devastated; I’ve got a .38 special up on the shelf / If I start actin’ stupid I’ll shoot myself ; Everybody’s desperate, trying to make ends meet ili I’m all strung out on heroin on the outskirts of town jesu stihovi koji ostaju za sva vremena.
A onaj čuveni o hotelu koji će, čak i ako Kalifornija potone u okean, ostati da stoji sve dok račun ne bude plaćen da i ne pominjem.
Ima tu bar dve-tri numere o kojima bih eseje mogao da napišem.
Kockari, narkomani, gradska sirotinja, hirovite žene i bizarna seksualna iskustva promiču kroz ove pesme. A Zivonov klavir uvek uspeva da na ekspresivan i sugestivan način potcrta dramatiku radnje.
Pravi predmet ove ploče, međutim, jeste grad Los Anđeles. Zivon opeva i zapadni Holivud i Rainbow bar i ulicu Elverado i Eko park i Holivudski havajski hotel.
Album Warren Zevon je jedna od najjačih posveta koju je ovaj grad, koji u popularnoj kulturi zauzima nezamenljivo mesto, ikada dobio.
Drugi disk ovog izdanja predstavlja pravo otkriće. Na njemu je sabrano 15 alternativnih i demo verzija istih pesama, koje se sada prvi put pojavljuju pred publikom.
U nekima od njih Zivon nastupa sam, prateći sebe ne klaviru.
The French Inhaler u takvoj izvedbi zvuči grubo i nedorađeno, ali na jedan presan način ništa manje ekspresivno nego na ploči. Klavir i Zivonov glas tvore avetinjski kroki kada nam predočavaju ženu čije lice izgleda kao nešto što je smrt donela sa sobom u koferu.
Pravi biser ovog drugog diska predstavlja demo verzija pesme Carmelita iz 1974. Ubrzana u odnosu na verziju koju znamo, urađena u teks-meks maniru, sa horom koji peva refren, cela pesma odiše dozom nemira i nervozne užurbanosti.
Poseban kuriozitet predstavlja dodatna strofa, koja je izostala dve godine kasnije na ploči.
Ona epizoda u kojoj se junak sreće sa dilerom koji visi kod Pioneer chicken standa izdvojena je kao kulminacija na jedan savršeno dramatičan način.
Kantri tonovi izbijaju iz alternativnih verzija pesama Poor Poor Pitiful Me i Frank and Jesse James, tako da violina u njima dobija znatno veću ulogu nego što je to slučaj na ploči.
Buklet donosi tekst Boba Mera, mladog rok novinara iz Memfisa, koji prilično iscrpno objašnjava kontekst nastanka ploče, kao i svake pesme pojedinačno.
Informativno štivo sa dragocenim podacima za recepciju albuma, u to ne vredi sumnjati.
Warren Zevon, međutim, sadrži 11 briljantnih pesama čije se značenje ne iscrpljuje u onome o čemu Mer piše.
Numeru The French Inhaler ja sam oduvek doživljavao bitno drukčije od one ideje koju je Zivon imao u glavi kada ju je pisao. I nisam bio ništa manje u pravu. U tome je stvar sa velikim pesmama: one nadilaze originalnu zamisao svojih tvoraca.
Sve u svemu, ovaj izdavački poduhvat kuće Rhino odaje počast jednom neponovljivom autoru i, omogućavajući obuhvatnu recepciju njegovog remek-dela, smešta ovu ploču na mesto koje joj u rok istoriji pripada.
Izvor: B 92 Rastko Simić