Мирослав Тодоровић је рођен 29. децембра 1946. у Трешњевици код Ариља.
Објавио је књиге поезије: Спис ведрине (Градина, Ниш, 1978), Испис таме (Просвета, Ниш, 1990), Летеће бараке, теренци и њи`ове душе (Просвета, Ниш, 1990), Судњи час (Крајински књижевни круг, Нота, Књажевац, 1990), Теренска свеска (БИГЗ, 1993), Испис таме 2 (Апостроф, Београд, 1994), Сванућа (Деметра, Књажевац, 1994), Црно у боји (Српска књижевна задруга, Београд, 1994), Потоња верзија (Просвета, Ниш, 1997), Свети мученици (Просвета, Београд, 1998), Тамно и дубоко (Апостроф, Београд, 2002), Земаљско и небеско (МБ графика, Ниш, 2004), После свега (Свен, Ниш, 2005), Спрам расутих звезда (НКЦ, Unus mundus 19-20-21-22 / 2006), и, (СВЕН, Ниш, 2007), Песме путовања (Књижевни клуб „Бранко Миљковић,“ Књажевац, 2009)
Књига критика: У сенци Дамокловог мача, 1. (Учитељски факултет Врање, 2009).
У бројним листовима и часописима објавио је мноштво књижевних критика, прозних текстова, интервјуа, уводника, поговора … записа.
Превођен је на више језика и заступљен је у домаћим и страним антологијама, часописима и интернет издањима
Заступљен је у Лексикону М. Савић: Ко је ко, Београд, 1994; М. Пашић: Књижевност ужичког краја, 1991, 1996; Биографском лексикону Златиборског округа, Београд, 2006…
У припреми: Ветар понад гора (лирика), Светиња (лирика), Протуве и анђели (проза), У сенци Дамокловог мача, 2. (критика).
Награде: Дрво живота, Мирко Петковић, Милан Ракић, Раде Томић…
Живи у Нишу и Трешњевици (повремено и привремено).
ПОГЛЕД СА БЈЕЛОГ КАМЕНА У ЗАВИЧАЈНИ ПЕЈЗАЖ
ИЗ КОЈЕГ САМ НЕГДА ДЕЧАК ГЛЕДАО ЛИНИЈУ ХОРИЗОНТA
НА КОЈОЈ ЕВО СТОЈИМ
СА ОВИМ СТИХОВИМА У ПЛАВЕТНОЈ ИЗМАГЛИЦИ
ГЛЕДАМ у родни пејзаж са линије хоризонта
Линије коју сам негда дечак гледао испред родне куће
У молитвеној тишини јутарње светлости
И овај пут горски – уже пребачено преко плећа брда
Мамио је тајном негда призивао и у сну шапутао
Крени у свет Спознај Чуј истине живота
Стекни о томе песму после свега
Гледао сам негда на уранку јутра румен
Вале светлости што златиле су врх Остреша
Слушао бајковити прах дана који се рађа
Ехо година минулих што из плавила неба зове
Сада старац на оној линији хоризонта
Видим себе дечака у сенци јабуке које одавно нема
Гледам пејзаж родне куће ка којем сам одлазећи ишао
А живота нарација у виру година открива с/мисао
Тишине која је путоказ томовима књига о томе.
Путем прође трактор неста убрзо иза брега
Радознало ме незнанца погледа жена из приколице
Из небеске перспективе чуло се кликтање орлова
А пролећна светлост брда благословено се преливала
У зеленој филозофији обнављања
Са тијом ауром религије живота
Наспрам мојих мисли о песми
Која је широм отворених очију
Казивала о спокојству минулих година
Је ли уистину постојао овај живот? чујеш
Из у зрењу жита летње мирисе како се разгоревају
Видиш све оно што си узаман по свету тражио о Мирославе
Сада ти се свечано отвара у пејзажу овом д/очекује
Том листу што ти се из душе извија
Иде у сусрет са хиљадама страница других пејзажа
Који су у стиху твоме чекају час
Песме из које ће запевати свемир
Гласом мојим
Чуо сам планинске врхунце
Слушао радост јутарње у сети вечерње светлости
Путник на заранку слути песму незаписану
Чује је из тишине видика
У чијој нарацији тек реч тек шум
Са овом тачком на крају опоручно
Бјели Камен, 12. мај 2007.
МОЈИ ПОСЕДИ
И видећеш исти сури предео што ће ти рећи:
Нигде ниси био, ништа се није догодило!
Ј. Христић
ВРАЋАМ се вечно одлазећи
Градина Малич Остреш
Дочекују ме сенке брда
Из нигде се враћам
Са успоменама
У књигама поезије
Старац и странац у родном месту
У реч се слије бол
Сада кад све је сећање ћутање
Из клупка догађаја
Нит песме Сене невидљиве
Речи Речи
Стихови живе тишине
Далеки градови
Планине Реке Африка
МОЈИ ПОСЕДИ сви ти видици
Обриси маглени понад планине Малич
Жудње сена
У спису завичајних ћутања
Ал без гласа
И мога и твојега
Трешњевица, април 1999.
***
Заборављена врата
Врата која више нема
Ко да отвори
На кући давно напуштеној
Све више видик
Песми
У коју се враћам
После свега
О томе ћутљиве речи
И тишина зараслих стаза
О томе књига томови
Које су и речи заборавиле
Будућност чита стихове
Устиховима
Чујем заборављена врата
Видим како светле отворена
Са мислима моје песме
После свега
Ниш, 27. март 2008.
ПИСМО НЕБА
ЖИВА флора пролећних стихова
Светли исконски честито ова песма
Са земљом што се у људској мери
Батрга и нестаје у немом штиву
Историје видим је у магленим
Испарењима понад узоране њиве
Видљиви шапут трајања
Стишава у древном рукопису земље
Разумем њену стварност ово писмо
Из којег се помаљују биљчице
У небо загледане са мојим мислима
О вечитим истинама што находе се
У овим стиховима са брдима унаоколо
Са блаженим мирисом земље о свему
И Земљорадницима који чудима се баве*
Све има своје време вели искуство
А ја слушам пљусак кише
ПИСМО НЕБА као на почетку свега
О свему у свему мелодија прастара
О томе брда слике јал слова ова
Јутра са валима шумског зеленила
Жива флора пролећних стихова
Умешност песничке уметности разасјава
Светли исконски честито ова песма
Са дахом вечности књигу отвара
Реч моја хоризонт свему
Свиће и бива
2006.
*Б. Петровић
ДРЕВНИ РУКОПИС ОБЛАКА
Жарку Ђуровићу
Прочитах* да Јономами живе у изолацији
Немају писани језик и броје само до два
Све изнад тог броја називају вахоро
А реч вахоро значи много
Април 2008. проводим у родном селу
Читам Пишем Позно земљу обделавам
Шуркам око куће пуне самоте
И ћутим на начин пролећног зеленила
Премда знам да се и траве на свом језику
Дошаптавају да све има свој језик
(Искрсну однекуд сенка вавилонска)
Ево већ три дана како не чух реч људску
Само пој птица само ветра хуј
Хуј у којем су сабрани сви језици света
И сви знаци које међ горама овим чујем
Док са земљом разговарам
Поимам њен језик без иједног знака
Данима гледам древни рукопис облака
Разумем Јономаме
И Каројана песника који и моје речи записа
Подношљив је живот
кад си завршио са животом
*Политика, 22.март 1998.
САТ ЗЕМНИ/Х
САТ земљи коју копам
Будућност у њеној видовитости
Зелени Светли лишћем Трепери
Кроз стихове живих разведрава
О свему томе на начин трава
Трајем Давне светле речи
Лист по лист до сенке суштине
Васколике празнине Потом
Као Бог седмога дана
Светлим понад у зрењу малињака
Исписујем реч по реч судбински
Сат земљи коју копам
И бивам
Трешњевица, 12-24.4.2003.
НАД РУКОПИСОМ ЗЕМЉЕ
Ја мислим да је вечност рођена у селу.
Л. Блага
ПРОЛЕЋНИ мирис узоране земље
Испуњава божанску мисао видика
Док ослушкујем зеленкасту светлост шуме
Реч испуњена ноћном тишином бива
Обрис стиха са истином испарења
И ехом историје у нама
Над рукописом земље блага магла
Као над постањем лебди и нестаје
У пејзажу са штивом мојих стихова
Који се преобраћају у брда и небо
Понад ветар хуји све даље у предање
А изникла биљка кишу призива
Око ње суша исписала лавиринт линија
Умно се истворио цртеж апстрактни
У збиљу живота фатумски сплетен
Просветљењем на хоризонту овог списа
Засјаће идеја за песму из васељенског текста
Чујем пролећни мирис узоране земље
Погледом скупљам зелену светлост гора
За песму што од постања живи вечност
Из семенке гледа пут неба параболе
Ако ли ме срећа стварања у животу нађе
Списе овоземаљског живота да разасја
Духом биљки које позно узгајам
Стихом ћу како васељена пулсира
Како се листић зелених томова каном
Разлистава у причу ову у космичку
Пролеће, 2006.