Prvi metri auto-puta ka Beogradu poklopili su se sa početnim rifom numere „Rocker“ kultnog irskog benda „Tin Lizi“, dok je mini-bus sa zagriženim hard-rok pobornicima iz Novog Sada grabio ka odredištu njihovog premijernog, a dugoočekivanog koncerta na ovim prostorima. Kišna noć, puna nepoznanica i skrivenih opasnosti samo je doprinela opštem utisku blage misterije, jer niko od putnika ustvari nije tačno znao kako slavni bend danas zvuči uživo, s obzirom da već 22 godine u sastavu nema svoje najjače oružje, osnivača, frontmena i glavnog autora Fila Linota.
Solidno popunjena sala Doma sindikata vrlo brzo je izgubila odlike staromodnog pozorišnog ambijenta, kada je zvuk sirene za vazdušni napad (omiljena poštapalica britanskih muzičara, u znak sećanja na nemačko bombardovanje Ostrva u Drugom svetskom ratu) označio početak zabave, stopivši se sa vrelim uvodom u jedan od tri najveća hita benda „Jailbreak“. Publika svih uzrasta, od osedelih bradonja, koji gaje svedočanstva na najslavnije dane rokenrol pokreta, do najmlađih, golobradih ali dugokosih retro-metalaca u dubokim patikama, namah je poskakala sa sedišta i prišla bliže privučena jedinstvenom magijom ostataka snažnog muzičkog i poetskog kulta koji, bilo je očigledno, i dalje živi. Duh irskog Ciganina lebdeo je sve vreme nad auditorijumom, neraskidivo upleten u niti fine propovedničke, pomalo filozofske i povremeno romantične ljubavne poezije, kao i u gruvajuće rifove i melodije, dobro poznate svima koji su na bilo koji način došli u dodir sa klasičnom rok muzikom.
Na sceni se, za to vreme, odvijala prava mala revija zaslužnih velikana rokenrola, na čijem je čelu bio Skot Goram, jedini preostali član iz postave koja je na vrhuncu slave, kasnih sedamdesetih, naprosto harala svetom. Kalifornijski gitarista se odlično uklopio sa drugim dobro poznatim likom, plavokosim virtuozom DŽonom Sajksom, koji je veću slavu stekao u sastavu „Whitesnake“, ali je i u „Tin Lizi“ odradio zapaženu rolu. Budući da je bio jedan od članova koji je poslednjoj postavi pre Linotove smrti davao posebnu pokretačku snagu i nove sviračke smernice, Sajks je i pokrenuo ideju nastavka priče bez centralne kultne ličnosti koju je, mora se priznati, zamenuo sasvim pristojno i veoma dostojanstveno. Vokalom veoma nalik na Linotovu promuklu boemiju, novi vođa uspešno vraća sećanje na najslavnije dane, a opšti utisak je da bolja zamena jednostavno i nije moguća.
Treća „muzejska“ ličnost ujedno je i najslavniji muzičar današnje postave, velika bubnjarska zvezda Tomi Oldridž, poznat po saradnji sa brojnim likovima sa samog vrha, između ostalih i sa Ozijem Ozbornom i Tedom Nadžentom, pa mu je, po zaslugama, pripala i jedina solo tačka na beogradskom koncertu. Desetominutno smisleno i gotovo džezersko poigravanje sa ritmovima i komponentama bubnjeva koje je, poput slavnog DŽona Bonema iz „Led Cepelin“ nekada, svirao čak i golim rukama, pokazali su da je čovek sa neverovatno gabaritnom afro-frizurom, bez sumnje, pravi majstor.
Nezahvalnu ulogu da Linota odmeni na matičnom instrumentu pripala je mladom basisti Frančesku Dikozmiju, kojem, u odnosu na ostatak postave, ipak nedostaje malo više kilometara u nogama i shodne im scenske patine. Zvučna slika, međutim, nije ni jednog momenta bila ispod očekivanog standarda, mada je Sajksov vokal mogao biti i glasniji, što je i jedina zamerka na subotnji koncert, uz činjenicu da publika nije čula jedinu pesmu koju baš svako zna napamet, ujedno i najveći hit i znak prepoznavanja benda „Whiskey in the Jar“. Šteta, mada ne prevelika, pogotovo nakon briljantno izvedenog ostatka bogatog kataloga, u kome su bili i drugi zaista sjajni biseri, poput „Waithing for an Alibi“, „Don’t Believe a NJord“, „Dancing in the Moonlight“ i „The Boys are Back in Town“.
Ali, najlepši momenti bili su, i ostali, skriveni u dubini aranžmanske strukture ovih pesama, u razmeni sviračke i umetničke energije među gitaristima kroz takozvane gitarske terce. Retko lepo i još ređe viđano slaganje zvukova u središtu dubokolirskih melodija su „Tin Lizi“ praktično i izmislili (uz „Wishbone Ash“ i „Allman Brothers Band“, da ne grešimo dušu), a kako i ne bi kad su kroz slavnu irsku postavu protutnjali i još neki zaista cenjeni gitaristi, na primer Geri Mur i Brajan Robertson („Motorhead“).
Znajući sve činjenice o burnim temperamentima ovih umetnika i istoriji benda koji je, kao malo ko ikada pre, uspeo da ujedini obe strane zaraćenog irskog ostrva, katoličku i protestantsku, što jedino i uvek uspeva samo umetnosti, publika je iz Doma sindikata otišla prezadovoljana i svesna činjenice da prave vrednosti uvek imaju određenu težinu, čak i kada, nesrećnom sudbinom, ostanu bez jednog od svojih ključnih sastojaka.
Izvor: Dnevnik online Zlatomir Gajić