Valter Skot

ČETVRTA knjiga drugog kola biblioteke „Dečji klasici“ u izdanju „Novosti“, koja će se u sredu naći na kioscima, jeste „Ajvanho“ Valtera Skota.

Ni burnije istorije, ni veće oskudice u piscima istorijskih romana! Ipak, mimoilazeći Šekspirove drame, čast britanske istorijske književnosti u najvećoj meri spasava Škotlanđanin Volter Skot, u čijem se opusu nalazi čak četrdeset romana…

Pored vrhunskog „Ajvanha“, među tih četrdeset naslova ističu se romani „Rob Roj“, „Kventin Dervard“, „Nevesta od Lamermura“ – ovaj poslednji poslužio je italijanskom kompozitoru Gaetanu Donicetiju za libreto za operu „Lučija od Lamermura“.

Skotovi romani zarana su prevođeni i na srpski jezik, ostavivši dubok trag na ovdašnju istorijsku književnost.

Ipak, uz pominjanje Skotovog literarnog opusa na prvo mesto neizostavno staje „Ajvanho“ (1819) – i upravo zbog te činjenice mnogi su se proučavaoci književnosti tokom godina trudili da ustanove koji su za to bili razlozi. Na prvom mestu stajale su viteške odlike glavnih likova, pre svega samog Ajvanha,
a potom i idiličnog kralja Ričarda Lavljeg srca (vođe jednog od pohoda na Palestinu, protiv Saracena); i, s druge strane, u oštroj suprotnosti s njim i kao simbola svega kvarnog u prirodi čoveka i pada viteškog ideala, Ričardovog brata, uzurpatora kralja Džona. Ali, u tome nije čitavo objašnjenje... Ajvanho je i gotovo mitska, napola tragična ličnost, koga se vlastiti otac u jednom trenutku odrekao, smatrajući da je nedostojno jednog Saksonca da se i oružjem udružuje sa porobljivačima tadašnje Engleske, Normanima. Na tome, međutim, ne počiva samo zaplet romana, već i snažna, dramatična, šekspirovska osnova iza koje stoje tmasti oblaci sudbonosnih istorijskih okolnosti.

Ajvanha, kao lik, ne odlikuju samo hrabrost, odanost, požrtvovanje, časnost u svakom postupku, što su, iako u različitim stepenima, uvek bili građa viteškog ideala. Bilo je, dakako, ogrešitelja o taj ideal koji – zanimljivo, ali i vredno pažnje – Skot smešta u navodno uzorne vitezove krstaše, tobožnje spasioce Hristovog groba. Naravno da se taj satirični udar odnosi i na visoki kler, koji podržava nepočinstva; a da se upravo o tome radi, snažno i dramatično slika položaj prelepe Rebeke i njenog oca Isaka iz Jorka u britanskom društvu tog vremena. Lik mlade Rebeke, možda je jedan od najlepših likova ukupne britanske književnosti; i činjenica da joj Ajvanho vlastitom plemenitošću i čašću odgovara na njenu tajnu ljubav služi ovom junaku na čast možda i više nego sve odlike koje ga krase kao viteza.

O LjUBAVI I DUŽNOSTI

MAGIJA Skotovog „Ajvanha“, bez sumnje, preživela je do naših dana zahvaljujući sjajnoj karakterizaciji likova i pouzdanom, snažnom i istorijski vrednom slikanju ambijenta u koji je radnja smeštena. Ali, odgonetka se možda krije i u liku Rebeke i Ajvanha, čija je ljubav nemoguća, jer je mladi vitez svim žarom vezan za devojku Rovenu, koja će biti nagrada za njegovo junačko, ali napaćeno srce. Ipak, mladić neće ni za časak oklevati da u pomoć pohita lepoj Jevrejki, u najodsudnijem trenutku njenog života…

Izvor: Večernje novosti Ž.B.