Маријана Николајевић (Бор,1978), апсолвент филолошког факултета. Живи у Београду. Пише прозу. До сад објављивала у књижевним часописима: Авангард, Think Thank, Prozaonline, Псеудозвекет, збирци Кишобран , Скц и др.

“Мрзим Црвенкапу!“
Рече вук и крене с намером да мирно умре у шуми..
Изморен, крвавих шапа, гневан на превртљиву Црвенкапу, лизао је своје ране и чекао смрт. Сати су пролазили у шумској тишини, вук се повремено грицкао да се увери је ли коначно мртав, али, авај! Ништа. Жив…измучен ишчекивањем, заспао тврдим вучјим сном.

Сањао је вук како се одједном нашао пред несагледивим лицем бога:

“У прави час, вуче, још нисам наручио, али верујем да си и ти као и Ја за јагњећи рагу.“
“ То је љубазно од Вас, драги Господе, али знате ја сам мало збуњен. Верујем и надам се да сам мртав, али зар је за мене Царство Господње, ја сам ипак вук.“
“ Па, видиш, сасвим је једноставно. Људима је дата могућност избора, да ли желе у рај или пакао. Док вама животињама, могућност није дата иста. А и Ђаво је тренутно заузет, наиме, ради неку кампању или скупља прилоге за слепе, ђаво ће га знати шта ради, па си у рају… извини, ја сам гладан, па ако немаш ништа против, да наручимо?“
“ Све је то лепо, али зашто да ја немам могућност избора? Није ли то дискриминација животиња? Мислим да није у реду…“
“ Слушај, ако мислиш да се жалиш и да ми се ту пренемажеш могу ја и да променим тон… и шта си се ту укипио, иди опери шапе и ајд’ да ручамо! Петре, Петре! Шта је с тим рагуом?“
Петар утрча сав задихан: “ Извините Господе, али онај пастир је опет изгубио овце, а јагањци су са њима…“
“ Ништа, дај му отказ и реци Илији да их потражи, хоћу да једем нешто, гладан сам као вук, направи ми сендвич.“
Вук сав смушен, сад чистих шапа, седе за сто. Није се усудио да проговори први, уплашен каприцима Господа, кога заиста, заиста није тако замишљао.
А Господ је мирно гађао змију која је својим телом обавијала планету и гризла свој реп, каменчићима право у исти. Она га је заинаћено проматрала али реп није испуштала но га је јаче гризла да јој се угриз канда ширио. Бог одустаде, обрише руке о панталоне, намести трегере, исте оне иза којих су се налазила најудаљенија места на Земљи, затим се нагло окренуо ка вуку и рече:
“ Е, ајде сад завијај мало! Досадно ми је…“
“ Уз дужно поштовање, драги Господе, мислим да није прикладно завијати у рају“
“ Е, вуче, брате мој, дојадише ми више ове харфе а и Орфеј нема више инспирације од када је Еуридика доле у Хаду затражила развод. Ајде, ајде.“
Вук је са снебивањем наместио чељуст на тихо завијање, али од силне треме чуло се сасвим тихо и промукло…
“ ааааааааууу …
Уз дужно поштовање, драги Господе, ја вас заиста нисам замишљао тако, зар нису ваши ученици говорили да је Господ против среброљуља и властољубља, или ја, као обичан вук нисам најбоље разумео суштину?“
“Суштина је, ако дозволиш, а избора немаш“ Господ подиже кажипрст високо изнад свију небеса “да цитирам мог добро пријатеља Ничеа, који нажалост труне у паклу, ‘ Властољубље, ко би могао да назове болесном страшћу кад се оно што је високо спушта желећи власт! Уистину, нема ничег ни болесног ни помамног у таквом прохтеву у силажењу!’ “
“ Не разумем..“
“ Па кажем ти, животиња си а не човек према мом лику створен“
“ Нисам мислио на ту суштину, драги Господе, него Вас не разумем. Заиста вам кажем , нисам Вас замишљао таквим.“
“ Ма шта ти имаш да замишљаш, нисам ти ја дао свест, да би кадар био за било каквим мишљењем…“
“ Драги Господе, знам да вам упадам у реч, али ако ми је дато да размишљам а вук будем , не жалим на грешку природе нити на дивним подучавањем Ничеа, већ жалим што сам вас упознао јер да сте Бог не бисте гладни били власти и моћи која урођена вам је, нити гладни јагњећег рагуа, јер Бог сте који је ред и поредак створио, али јадан ли је свет у том ретку и поретку кад сте начинили грешку и дали вуцима слободу ума…“
“ Ти се још жалиш, а дао сам ти глас и дао дужност да луташ, завијаш и кољеш овце, и слободу да на земљи мојој вук будеш, а у рају си и пакао не познајеш а опет ти добро није!“
И бог се преобрази у црвенилу љутње својеналик чили папричици и застаде на тренутак ко планина велик и за џеп свој се руком маша и извади свежањ кључева, и пусти глас своји којим седам небеса одзвањаху…“ Петре! Петре, водку, ракију и виски донеси, жедан јесам, за мене и пријатеља ми вука!!“
Убрзо, после неколико гутљаја, вук преображен новом силом стаде да беседи Господу:
“Дао си ми крв да је пијем и сад ми нудкаш нестварно а стварност глупост људску осликава твог искарикираног лика, драги Господе туђи кад мој ниси, јер рејон ти је за људе, кажеш, а не животиње…“
“Дао, дао, да чујеш и видиш а не ко животиња будеш, крви гладна“ и испи повећи гутаљ из једне од флаша коју му је пружио збуњени Петар.
“ Опрости ми, Господе, ко је гладан крви ако не људи по твом лику? Дело су Твоје, дато им да говоре и мисле у име Твоје, у име крви и тела твога које разбацују узалуд, јер тражио јеси од њих то, или, кажеш, ниси?“
Бог је замишљено прочешкао браду, умудрио се већ омамљен од алкохола. А затим је зазвао Петра:
“Петре, Петре, шта је с тим сендвичем?“
Петар брзо скочи на ноге лагане и изгуби се негде у простору.
“Зашто је рај празан, драги Господе?“
“ Сам си малопре дао одговор. Постоји ли човек који грешник није?“
“ Ја нисам овако замишљао рај, Господе, врло је хладно овде“
“ Па, знаш, вуче, мора да буде неке равнотеже, у паклу је већ одвећ вруће. А Луцифер је одвећ зимогрожљив па није дао да се цеви уграде на његове котлове како би и ми увели грејање, каже, смањиће им се температура..Мада станарима раја никада није хладно.“
“Којим станарима? Овде нема никога осим Тебе и Петра, рај је празан, драги Господе?“
“ Сам си малопре дао одговор. Постоји ли човек који грешник није?“
“ Па добро, а где су онда Данте и Беатриче?“
“ Чуј где, преселили се они још прошлог века, купили викендицу на Азурној обали и сад гаје децу, додуше он их не види јер му је сакрила контактна сочива, много је зверао за бикинијима..“

Утом стиже Петар носећи повећи послужавник. Мирис меса отворио је вучје ноздрве и пљувачка је већ почела да се слива низ њушку.
“ Ево, Господе, Ђаво вам је послао са роштиља, месо грешника“

“ Вуче! Вуче! Бубо лења! Где си се опет сакрио мрцино једна?!“
Пренуо га је из сна крештави глас Црвенкапине намћорасте бабетине. Он се стресе још под утиском сна. Овај пут, срећан што је жив, решио да окрене нови лист и да да овој бајци срећан завршетак. Притајио се у жбуну у коме је лежао и решио да сачека мало.
“ Јао, јао, тешко теби када те нађем, крви ћу ти се напити…“гунђала је баба, безуспешно тражећи га и губећи се, све дубље и дубље, у шуми.
“ Овај пут морам да будем стрпљив, прво ћу ловца“ мислио је вук а вучји осмех је злурадо заблистао на њушки.