Preživeti sa vukovima . Miša Defonseka

Survivre Avec les Loups . Misha Defonseca

„Voleti nekoga znači dati mu slobodu“

Čitaoci naših područja zasigurno imaju na raspolaganju veliki broj knjiga domaćih autora, preko čijih priča i ispovesti mogu osetiti barem delić atmosfere i osećaja ratnog vihora i svih onih pošasti koje koje sam rat donosi, bespovratno menjajući sudbine hiljada i hiljada ljudi. Jeste, načelo ove knjige ipak je jedna ljudska sudbina tokom drugog Svetskog rata, ali je priča toliko unikatna, zanimljiva i zastašujuća da možemo jedino da se nadamo da je samo jedna ljudska duša prošla tim putem…

Ovo autobiografsko delo je ispričano, pa tako i napisano, iz ugla jedne osmogodišnjakinje koja je bila prinuđena da prepešači rastojanje od Belgije do same Rusije, i natrag, nadajući se da će pronaći svoju porodicu ili barem ono što je od nje ostalo.

Kao i svih Jevreja, tako je i sudbina roditelja ove devojčice bio logor, međutim u njihovom slučaju i krajnje, poslednje ishodište. Pre same deportacije, oni uspevaju da sačuvaju svoju kćer Miške, dajući je na starateljstvo za veliku svotu novca strancima, međutim nacisti joj ipak ulaze u trag, te je ona prinuđena na bekstvo i borbu za goli život tokom narednih, ratnih godina. Po sećanju, ona veruje da su joj roditelji „negde tamo na zapadu“, te se naposletku zaputila peške da ih nađe. Osmogodišnje dete, koje nikada nije samo pešačilo ni izvan svog kvarta, po pričama svog dede, traži belgijske gradove koji vode na zapad, a posle toga potpuno sama, ali ipak uz sasvim neverovatnu tihu podršku životinja, prvenstveno vukova čiji ravnopravan član čopora i sama vremenom postaje, hoda kroz šume Nemačke, Poljske i Rusije. Bila je nemi svedok mnogih najzverskijih zločina, života u opustošenim poljskim gradovima, zatvorenika u jednom poljskom logoru, član nekoliko Pokreta Otpora, a da ni sama nije bila toga svesna. Jedini pravi prijatelji, zaštitnici i porodica koja joj je pomogla da se prehrani, odbrani od divljih zveri, preživi hladne ruske noći su joj bili vukovi, da bi na kraju i ta nova porodica bila ipak ubijena od strane istih onih zveri koji su joj ubili prave roditelja – ljudi. Na posletku shvativši da je ishodište kojem ona teži ipak nedostižno, Miša pokušava da se vrati kući, u nadi da će je tamo sačekati roditelji po završetku rata. Način na koji prelazi put od Rusije, odnosno tadašnjeg SSSR-a preko Jugoslavije, Niša i Dubrovnika, Italije pa opet severno jeste krajnje zapanjujuć i u nadi autora da ćete vi ipak pročitati ovu knigu, ovde neće biti opisivan. Možda bi pomislio da je ovde kraj ovog putovanja, ali njen život ili barem borba za njega se nastavlja čak i posle rata, dok živi kao bekućnica do današnjih dana i života u SAD.

Ta snaga zacrtavanja cilja i njegovog ispunjenja je u ovom slučaju jednostavno neopisiva, imajući u vidu šta telo i duša jedno osmogodišnjakinje, odnosno dvanaestogodišnjakinje po završetku rata, pa čak i posle u onim teškim vremenima, nama zapravo ne daju nikakvu osnovu za bilo kakve reči žaljenja za nekim materijalnim, pa čak i duhovno teškim ali ipak prolaznim vremenima. Pa čak i ta naša, današnja potreba da odmah, bez čekanja dobijemo odgovore na sva naša pitanja, molbe, zahteve i težnje je potpuno neosnovana i tek nakon ove knjige čovek se može zapitati ne da li postavlja prava pitanja, već ida li ih uopšte treba postavljati, umesto da uživamo u našoj svakodnevnici, ljudima koji nas okružuju i sa kojim delimo to savršeno osećanje – ljubav.

Verujem da ćete i vi biti svedok pitanja koje ćete sami sebi postavljati, pošto završite čitanje ove neponovljive priče.

„Ne reci nikada da je kraj“.

Izvor: B 92