Игор Станковић, алијас Змај Врањски. Рођен је 1977.године у Сурдулици, а детињство и школске дане провео je у Врању, где је завршио Гимназију. Након тога наставио је школовање на Полицијској Академији у Београду. Данас живи и ради као официр МУП-а у Новом Саду.

Члан је више књижевних клубова:
• СКОР, Београд; председник је огранка у Новом Саду,
• Књижевни клуб „Мирослав Мика Антић“, Инђија,
• Књижевни клуб „Душан Матић“, Ћуприја.

Заступљен је у више Зборника поезије, међу којима су „Гарави Сокак“, „Ноћ Боема“, „Миљковићеве вечери“, „Чегарске ватре“, „Панонски Галеб“, „Рудничка врела“, „Вршачка поетска сусретања“, као и у антологији „Поетска плетеница“.

Осим писања поезије и прозе, бави се и музиком.

Објавио је три збирке песама: 2004. године „преОкупације Ума“, 2005. године „Демола“ и 2006. године „Црни Снег“ и једну збирку приповедака „Горко семе“ 2009.године.

О АГИОС ГЕОРГИОС

У још једну цркву уђох и нађох те
љубим ти икону, о свети Ђорђе,
помилуј ме грешног и зла спаси ме.

Испод тријумфалне капије Галеријуса,
седим и гледам твоја Ротонда,
сећам се…беше некад моћна Византија.

На тло ме своје грешног прими Атос,
у Хиландару да душу ми прочисти Теос,
буди уз мене о агиос Георгиос.

НЕДОВРШЕНА

Ово је,
недовршена…
песма о теби.

За Тијану
Т ихо и упорно, скоро ненадано
Излазиш обнажена у мутне зоре
Јак врисак небо пара к`о протест
Апсолутно, затворено, ноншалантно,
Новембарске моћи у рају ти горе
Ал` то је…Да…ипак, твој манифест.

МОЈА БАБА КАЖЕ

Моја баба каже,
кад си гладан,
не се срамуј.
-Моја баба каже,
сас бандзови
не закасуј.
-Моја баба каже,
по чаршију,
не алуј.
-Моја баба каже,
старци
ги поштуј.
Али ич гу не слушам,
јер скроз сам недргав.
-Моја баба каже,
не се жени,
док си млад.
-Моја баба каже,
узми неку
што воли рад.
-Синко море,
да меси, хекла,
гоблени везе.
-А овеј данашње
немав си благе
везе с везе.
Али ич…
-Моја баба каже,
до десет
да се врнеш.
-Моја баба каже,
по туђу гузицу,
не болив дваес.
-Моја баба каже,
шут с рогатог,
не се боде.
-Синко, неће Бежанова
него Стојанова
мајка да плаче.
Али ич…
-Моја баба каже,
кад се потурчи,
кад султан бидна.
-Моја баба каже,
лези лебе,
да те једем ја.
-Моја баба каже,
с кога си, бре,
такав си.
-Вика ми баба,
ако ти зафрљачим једну,
ће те сараним с патос.
Али ич гу не слушам,
јер скроз сам недргав.

ПЕТ ПИСАМА

I ПИСМО
Веруј, страшно ми је тешко,
а прошло ми је тек два дана,
нашу везу други назваше грешком,
још пулсира жива рана.

Волим те више од свега,
морао сам раскинути.
И твоји говорише, млада си за њега,
морао сам отпутовати.

II ПИСМО

Десет дана и десет ноћи,

далеко сам, сузе роним,
бол к`о да никад неће проћи,
да л` си тужна, мисли гоним.

Данас се нешто чудно деси,
насмеших се сунчевом зраку,
упитах се, душо, где си,
да л` још пијеш кафу јаку.

III ПИСМО
Мада се све чешће смејем,
и с људима пуно дружим,
крај срца још ти слику грејем,
и у сну ти руку пружим.

Година је од растанка,
ја још другу не требам,
да л` нам љубав беше грешка,
пуно тога сад се питам.

IV ПИСМО

Сада већ добро знам,
старији сам и озбиљнији,
урадио сам праву ствар,
боље што смо се растали.

После пет дугих година,
једва да те се и сећам,
сигурно си и ти лик заборавила,
с неким другим сад си срећна.

V ПИСМО
Време је да ти признам нешто,
знам те добро, опростићеш.
Десет година је прошло,
Хтедох растанак лакше да поднесеш.

Убио сам се, након два дана,
нисам мог`о живети без тебе.
Писма пишу руке пријатеља…

…знај и горе, волим само тебе

ДАН ПЕТИ (Проклетиња)

Како си је адет,
ја и до кума одо`,
јербо кад год си
код њега заминем,
не ми арно бива.
Кол`ко сам се занеја
жељку умал` не згази,
па се помисли
овој на добро да искача
неће.
Кад те видо, мори
како црпеш воду из бунар
карасевдах ми душу обли,
и ноге ми заклецаше,
а дип се у`вати за
капиџик,
иначе падо`.
А лепота у те силна.
Хтедо нешто да рекнем,
ал` се загрцна од леблебију,
а ти,
кад виде,
пружи ми лејку с воду,
а вода слатка,
и лејку целивам,
мислим усне твоје.
Алев у лицу,
гледам ти футу,
антерија ти добро стоји.
Туј гу ноћ,
чинисмо шенлук.
Коџа ћеремиде искрши,
из раф извади прстен,
срма сија,
ти ми рече моја ће си.
Заувек…
…Што ми уради, мори
ПРОКЛЕТИЊО!
Што не остаде крај мене,
мајку да ми чуваш,
с мене да спијеш.
Куку лале,
живот ми изгоре.
С гледарице се дружим.
Грне свира,
дерт ме једе.
Голем зулум ће направим,
младу снагу ће ти узмем,
па кад већ ја не могу,
нек те ни други не милује.
И еве бегам по планину,
изедо и татка и мајку.
И твоји ги у црно зави…
…Ходам си сас циљ.
Тражим мртвичко место…

ОСМИ ДАН

Враћам се мајко,
не буди тужна,
и ова рана,
није баш ружна.

Враћам се оче,
запевај песму,
крваве руке да
ставим под чесму.

Враћам се брате,
то јави свима,
не причај само,
колико ме има.

Враћам се сестро,
живот је леп.
Лепоту ту видим,
иако сам слеп.

КАД УМРЕМ

Кад умрем
сахрани ме у
гробници краља Кроноса.
Не можеш?
Зашто?

Кад умрем
сахрани ме у
гробници војсковођа.
Не можеш?
Зашто?

Кад умрем
сахрани ме у
гробници сиромаха.
Можеш?
Зашто?

ПОТОП

За све,
болесне умове.
За све,
покварене планове,
Н Е К А Ј Е М СЕ!!!

Убили сте сина мог.
Ј`ебо вас ја БОГ!

НИСТЕ СХВАТИЛИ

Нисте схватили ВИ!
Ви, који децу своју
доводите да хране се
крвљу вашом.
Да купају се у
вашем зноју.
Да смрде вашим
смрадом.
Владају градом,
крадом.
Као што сте
и Ви знали.

Ви схватили нисте.
Иако бисте.
Треба савести
чисте.
Срушити бисте.
Спалити писте.
Затрти глисте.
И Вама исте.

Па онда све
испочетка
до неког новог
поретка.
И због стихова
ових
осуда нових.

…

Бог човека створио је
говором, разумом, одвојио је
од животиње.

Бог човека проклео је
похотом, гневом, одвојио је
од анђела.

ГОРКОСЛОВ

Не можеш ти песник бити
кад имаш пара, среће и здравља.
Бог ти није дао осетити
Бол кад неко те оставља.

А`л немој жалити због тога,
човек је незадовољством проклет.
Ти би да пишеш стих попут овога
а ја бих твој да помиришем свет.

Дунав је ноћи те застао у току
Увала стара од језе задрхтала
Шапатом тихим тад заплака и ветар
Кад на папиру задња строфа је пала
Отпловио он је у реч предубоку

Трубе тад сребрне заурлаше громке
Рукама сви се ухватише за свеће
И ласте се раније вратише с југа
Фонтане попримише лик његов благи
У небо му стихове многи дигоше
Некуда у земљу сећања падоше
О данима поноса у беди, глади
Више воле тугу када мине дуга
Искрено биће само његово цвеће
Ћутећи на полицама библиотеке

УМРО ЈЕ ЈЕДАН ПЕСНИК СТАРИ

Умро је један
песник стари.
Ко још мари?
Ко још мари?
Та како не мари?
Маре «стари другари»,
маре писари, штампари,
политичари,
млади нараштаји,
маре курвари.
Сви сад маре.
Заменаре немаре
извуку стихове старе,
па се паре,
кваре,
зарађују паре.

Док је био жив,
био је жив.
Сам је за то
био крив.
Сада кад је мртав,
биће славан.

Новинари
фељтоне писаће,
у висине дизаће,
родно место сликаће,
фамилију, познанике
интервјуисаће.

Другари стари
што се у невољи
не познаше,
не нађоше да дају
хлеба кору,
воде чашу,
руку часну,
помињаће га на слави.
Уз ракију и вино,
уз печење и пите,
свађаће се о томе,
ко већи друг му је био,
ко више са њим је пио.

У мемоарима биће.
О њему лепо писаће
онај исти
што књигу му објавити није хтео.
Правдаће се, није смео.
Али сад би хтео.
Објавиће ремек-дело.

У граду у ком је живео
споменик ће подићи,
велики, бео.
Још ће и тврдити
да га је знао.
У току кампање посетиће село,
Поштени политичар,
гладан а дебео.

Курвари ће песме користити
за удварање разним дамама.
Своје име у потпису стављати,
без стида, страха ил` блама,
па кад ни дама
не зна то сама.

А у клуб са његовим именом
учланиће се нараштаји млади,
да својим причама,
афоризмом, песмом,
обезбеде и себи
славу после смрти.