Promocija cetvrte knjige Zmaja Vranjskog (pravo ime autora je Igor Stankovic) – zbirke pripovedaka pod naslovom „GORKO SEME“, odrzace se dana 10.10.2009.godine sa pocetkom u 19,00 casova u prostorijama Narodne biblioteke „Bora Stankovic“ u Vranju. O knjizi ce govoriti recenzent dr Momcilo Zlatanovic, odlomke iz knjige ce citati glumac Dragan Stankovic, a Gordana Stankovic ce muzicke pauze upotpuniti svojim interpretacijama izvornih pesama sa juga Srbije.

И ЈАРЕ И ПАРЕ

Ана је била жена с планом. Знала је шта хоће од живота. Још као млада, треће дете у сиромашној али поштеној породици, с оцем водоинсталатером и мајком радницом дуванске индустрије, одлучила је да неће проћи као они; да се мучи цео живот за неку бедну плату која касни, за смешну пензију, да јој неко вечито виси над главом. Не, не! Неће то себи дозволити ни по коју цену. То је решила једног дана док је још била мала, тек је четврти разред похађала. Тада је била љутита што су јој мајка и отац купили за почетак нове школске године патике „шангајке“, а она је тражила „старке“ оригинал. Залупивши врата на малој кући, која је лежала испод Плачковице, у задњим сокацима Горње чаршије, трчећи се упутила ка Пржару да се тамо, на њеном омиљеном месту за осаму, издува и изјада ветру. Попела се брзо, ужурбано, пречицом на терасу хотела „Пржар“, а када је испред себе видела планину, а иза себе осетила празнину, застала је, окренула се и загледала у варош. Ветар јој се провлачио кроз косу, хладећи је и смирујући јој бес. Гледала је у град, топао, обавијен јесењом маглом и мекоћом. Мрак се већ био пришуњао и доле по кућама већ су трнула и ломила се светла. Ана је видела и своју кућицу, стару, поцрнелу, њен угнут кров, мало већу башту пуну цвећа, густих жбунова, грмља, старих шимшира и испуцалих стабала кајсија и крушака. Њену кућу и ту малу башту није опасавала ни ограда, а камоли зид као код других, већих кућа крај њене. Тада се зарекла да ће живети у највећој кући у граду, те да ће бити безобразно богата. Моћи ће себи купити патике која она жели и то неколико пари.
Врло брзо је у школи почела да се провлачи на лепе очи. Лепота јој није фалила. Висока, витка, са бујним, пре времена напупелим грудима, увек би се још издалека видела са тим својим тамнопутим лицем уоквиреним дугачком, негованом плавом косом која се стално пресијавала. Сијале би и очи и влажна уста. Не гледајући ни у кога, као у инат бесно би ишла, ломећи се у куковима, забацајући лактове и рамена. Када би прошла поред неког, дрско би га погледала. Оно што је заправо било пресудно у њеном погледу је мала жица зла, која је почела да сија и хипнотише сваког ко би задржао поглед на њој. Није застајала ни за кога, ни због чега. Једино би мало успорила ход кад пролази поред једне куће преко пута њене, десетину метара даље низ улицу, да би слушала песме неке бабе, чији је глас топао, страстан, прривлачио пажњу пролазника. Баба би, коју год да је песму певала у том моменту, згурена у дну дворишта кроз широм отворену капију, кад би видела Ану, прекидала је и кренула с новом, увек истом:

Ђавол мома, ђавол око,
на чардак се укачила,
јашмак ву се залелеја,
грло ву се забелело,
дукат ву се зажутеја.

Ана би успорила и дрско и дуго, гледала би бабу, смешећи се.

Сви су Турци погледали,
погледали, попадали,
и кадија и беглија,
кадијини оба сина.

Онда је настављала даље, низ улицу, ка центру, са смешком на уснама…

Из дана у дан, из године у годину, све јој је некако ишло за руком. Почела је да бива прави доказ да бајке нису тачне. Каква правда, какви бакрачи! Мада, ко зна? Можда је њено добро побеђивало.

Ана је момке вукла за нос. Чинило се да до њеног срца и нема пута. Многи би се момци после искуства с њом могли заклети да она и нема срца. Било јој је некако нормално да данас смува неког а већ сутра га превари с његовим рођеним братом. Када је изгубила невиност, било је као да је бушила рупу у уху за минђушу. Рекла је:

– `Оћеш да ме креснеш? – и када је од типа добила одговор у виду немог израза лица, само је задигла сукњу и, како је после причала сестри, „скинула пломбу“.

Секс је касније за њу био само добро утрошено време. Али зато јој је пара била важна. И зато су око ње могли да буду само типови са добрим аутом и пуним буђеларом.

Ана се добро удала, за неког бизнисмена десет година старијег, препуног горких искустава из иностранства. Држао ју је као кап воде на длану, а она га није пуно симпатисала, у почетку барем. Онда јој је купио ауто. Платио јој је неколико испита који су јој фалили да заврши неку вишу школу. Облачио је од главе до пете да се сва сијала. Није ни било чудо да је одмах пристала да се уда за њега, иако је од почетка њиховог забављања до просидбе прошло тек нешто више од пола године. Уживала је, не радећи ништа по кући и малтретирајући кућну помоћницу. А кућа, тик испод Пржара, у непосредној близини њене родне скромне кућице, била је огромна, највећа у крају, са великим, мермером и бетоном поплочаним двориштем. Испред куће ширио се базен, а сама кућа је имала безброј врата и вратанаца, соба, купатила, забачених и мрачних подрума и шупа и дуж свега дугачку веранду. Чим дуне јачи ветар одозго са Крстиловице, кроз целу кућу као да почне да јауче. Ана се једва навикла на то. Чинило јој се да завијају душе преварених партнера њеног супруга, као и њених обожаваоца. Кад год би јој наврло то осећање страха, побегла би на веранду и смиривала се гледајући у возни парк свог супруга. Џип, мањи спортски двосед и породична караван лимузина, брзо би је опустили и подсетили на њене планове.

Саблажњавање и гађење према супругу није јој сметало да се понаша другачије. Био је већ оронуо, одебљао, лице је почело да му се бразда, подваљак да виси млитаво. Онако маленог, здепастог, седе танке косе, почела је да љуби на сваком кораку и гледа га заљубљено, чак и да га хвали пред родитељима и пријатељицама, којих није имала пуно. Наравно, све је то било лажно. Али, вредело је жртвовати се мало зарад оног силног новца.

Ана је имала љубавника. Био је млађи од ње, момак „са оне стране закона“. Од ране младости увучен у криминал, прво као локални мангуп, запажен од старијих криминалаца, које је убрзо прешишао по способности и храбрости након што је испекао занат. Уз помоћ учитеља и заштитника, старијег криминалца, познатог у граду по суровости, требало му је неколико година да изађе на глас у граду. Неко време је лежао у затвору за тешке телесне повреде нанесене вођи супротног клана. Убогаљио га је сломивши му чашице оба колена, зато што му је овај покушао преотети део града. Био је немилосрдан према противницима.

Врло брзо се преоријентисао на мали бизнис, те је за почетак отворио кафић и мини дисконт у самом центру града. Летео је као вихор по оближњим селима на Косову, чак до границе са Албанијом, а знало се и да пролази тајно с оне стране, вуче отуда дрогу, продаје, препродаје…

Од тих је пара на Огледној станици саградио најлепшу кућу, велику, троспратну са огромним двориштем, са једном трешњом на средини дворишта поред бунара, дуњом крај куће и пуно малих, тек засађених борова који су окруживали базен. Свуда око базена била је засађена трава, уредно покошена и прошарана бетонским стазама.

– Проклете паре, проклета кућа – говориле су комшије.

Оговарали су га многи, али само иза леђа, јер му у лице нико није ништа смео рећи. Био је пун, са широким прсима као у жене, црн, јак.

У Ану је био заљубљен од своје петнаесте године. Неустрашив у сукобу са криминалцима и барабама, никада није смогао храбрости да јој приђе, већ се сасвим случајно упознао с њом у једном од својих бутика, када је пазарила неке крпице. Пришао јој је збуњено. Њој су очи одмах полетеле ка његовим мишицама тако јаким да је мајица пуцала на њима, и ка чврстим, развијеним бутинама у тесним панталонама. На грудима му је сијао огроман златни ланац са привеском у облику тигрове главе, а на рукама се пресијавало велико прстење. Од силног сјаја злата, није ни обратила пажњу на његове ушепртљале изјаве. Дала му је себе већ прво вече. Он јој је одмах предложио да се разведе и да дође да живи с њим. Био је лепши од Аниног маторца, имао је и доста пара, али Ана је знала да су све те паре крваве и да се тај момак већ многима замерио. Није желела да га одмах откачи, те му је наговестила да мора да се докаже да „ће бити бољи муж“, а касније ће она видети шта ће да уради. И наравно о њиховој вези мора да ћути. Пристао је на све што му је предложила. Заљубио се, шта ли већ? А Ани је добро дошла његова пажња, која се огледала у силном накиту, скупој одећи и чешћем сексу. У браку је била већ пет година. Њеном мужу је било довољно секса једном у току дана, а вриштала би приликом оргазма (одглумљеног, наравно) да би му замазала очи због својих честих излазака.

У рукама љубавника, чим би пао мрак и варош утонула у полусан, испочетка тихо, а онда све снажније, расцветавала се њена лепота и младост у пуној снази.

Ипак, чак је и од њега тражила паре, не показујући му превише колико јој прија. Паре, паре, паре!

„Што ме, море, брига“, размишљала је. „Црн образ, ал` пуна торба.“

Није уопште ни размишљала да мења свој тренутни положај. Што би се разводила кад јој је и овако лепо. На крају, што би одлазила у оно сељачко, на Огледну станицу, када одавде, из Горње чаршије, као царица гледа на град.

Ана је једном приликом одвела свог младог љубавника, званог Тарзан, да јој купи бунду. Јесен се већ била захуктала, магла је почела да бива горка и пуста а дрвеће црно и мокро. Киша је падала дању и ноћу, пљуштала и разливала се у млазевима по крововима и двориштима. Одозго, из Аниног краја, киша би отицала улицама и јаругама ка центру и Доњем Врању, вукући опало лишће и муљ, чистећи земљу као да је спрема за мраз, за дугу и тешку зиму.

Тог дана, привече, падала је киша, а после стаде. Ана је стајала у главној улици, поред зграде „Лепа Брена“, обасјана месечином. По ваздуху се разлило нешто, па човек кад дише обузима га слатка дремљивост. Она зевну, а телом јој прође нека хладна језа.

„Брр, леле што је студено! А тек је јесен. Како ли ћу у зиму? Много сам зимогрожљива“, помисли она и крену низ улицу.

С Тарзаном се нашла у некој радњи где јој је требало два сата да све испрегледа. Већ кроз огромни стаклени излог радње могла се видети величина простора, која је заиста била импозантна. На неких скоро осамдесетак квадрата, разбацани су рафови, чивилуци и постоља о која су биле окачене бунде. Стотину бунди и кожних јакни. Газда, неки Рус, довлачио је ко зна откуда прелепе бунде од поларних лисица, чинчила, нерца и других ретких, чак и заштићених животиња. Људи су чак из удаљених градова долазили ту да пазаре.

Ана је на крају одабрала једну прелепу бунду од визона која је коштала „тричавих“ пет хиљада марака. Тарзан није ни трепнуо оком, већ је извадио паре и платио. Када је продавац, човек од неких тридесетак година, спаковао бунду, Ана се сетила да има заказано код фризерке у непосредној близини те радње, те је замолила продавца да јој причува бунду пола сата док се не врати. Продавац је, нормално, пристао. Пет хиљада није мало, треба бити љубазан.

По изласку из радње, Тарзан рече:

– Маче, идем ја, имам неке обавезе, чека ме другар.

– Лорд ли?

Тарзан климну главом потврдно, пољуби Ану у образ, те одмагли својим „крајзлером“. Ана се одмах окренула и вратила у радњу са бундама.

– Е, с`г ме пажљиво слушај – обратила се продавцу који је стајао иза пулта, чачкајући велики, повијени нос и зачуђено је погледао. – `Оћу неш`о да те замолим.

Ана је сутрадан поподне довела свог маторог мужа у исту радњу. Целе ноћи га је гњавила причом о бунди, те је јадник одмах сутрадан ухватио за руку и повео у шопинг. Ана је тумарала по радњи неких сат времена и на крају је одабрала једну прелепу бунду од визона која је коштала „тричавих“ пет хиљада марака. Матори је мало подигао леву обрву, док је вадио новчаник, али је само рекао:

– Леле што је убава! Са здравље да гу носиш – и дао новац.

Продавац је спаковао бунду и таман што је хтео да је преда Ани, она је рекла:

– Уф, с`д сам се сетила да сам обећала на кеву да ћу гу купим онеј њене глупости у „Здраву храну“. Морам с`д да одем да купим. А у близину је, па да не гу сецам кесу с бунду, ај` буди злато, мили, ти гу однеси, а ја ће си дођем с такси.

Ана је знала да јој супруг има састанак за пола сата и знала је да ће пристати на предлог.

– Добро, овај, добро, пиле. Ти знаш да имам састанак у 18 часова. Да гу понесем бунду па ћу гу донесем кад се врнем од работу?

– Ти и твоји 18 часова! Што не кажеш у шест поподне? Постао си прави западњак. Шалим се, бре, ма може, бре, може! Дођи да те цунем, савршенко мој!

Ана га је пољубила и онда су изашли из радње и растали се. Матори је сео у ауто, а Ана је отишла низ улицу.

После пет минута вратила се у радњу са бундама. Продавац је гледао с ђаволским осмејком у левом углу усана.

– Како смо се договорили, такој ли? – упитао је Ану вадећи свежањ новчаница из касе.

– Да, бе – одговорила је она.

Онда је продавац избројао четири и по хиљада марака и предао Ани.

– А мени петсто за труд – додао је.

– И да си гу зачепиш губицу.

Ана га је гледала хладно, пребројавши новац и узевши кесу са бундом. Онда се окренула и кренула ка вратима ходајући поносно као каква краљица.

– Госпођо! – довикнуо је продавац.

Ана се окренула.

– Наврати још кој` пут. Имам ја још неш`о што бих могја да ти понудим – рече и ухвати се руком за уд преко панталона.

Ана га је само хладно гледала, кисело се насмешивши. Онда је узела онај свежањ новчаница и почела да се хлади као лепезом, излазећи напоље.

Продавац се још једном насмеши а онда добаци:

– Хвала, пријатно и дођите нам поново!