INTERVJU: LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ, PRIZNATI SRPSKI SAVREMENI PESNIK

Kroz čitanje sam proživeo stotine života, osim ovog svog jednog, bednog ili bogatog

LJubivoje Ršumović, koji važi za jednog od najistaknutijih savremenih pesnika, nedavno je obeležio pola veka svog književnog stvaralaštva. „Buklend“ je upravo objavio i njegovu knjigu bajki za decu „Tajna ledene pećine“, koja je svetlo dana čekala bezmalo pet decenija, jer je pisac rukopis „zaturio“ među svojim zapisima i beleškama.

Kako kao neko ko je čitav svoj radni vek, čitavih pet decenija koje ste nedavno obeležili, posvetio knjizi i propagiranju čitanja kod najmlađih vidite poziciju knjige danas u svetu i kod nas?

– Trenutno postoji kriza čitanja u celom svetu. Elektronski mediji, kompjuteri, ostala čuda potiskuju kod mladih ljudi čitanje ne kao zabavu, naravno, nego kao običaj. Naravno, ja nisam protiv novotarija, i verujem da niti kompjuteri niti igrice mogu pobediti knjigu, ali, naravno, u datom trenutku se treba boriti protiv zanemarivanja čitanja. Ja mislim da će se mnogi složiti sa mnom da je čitanje zapravo življenje još jednog paralelnog života. Ja mogu da se pohvalim da sam kroz čitanje proživeo stotine života osim ovog mog jednog bednog ili bogatog. U svakom slučaju, proživeo sam mnogo života u knjigama koje su drugi pisci napisali. To je jedno bogatstvo koje, u krajnjoj liniji, nije samo moje, ja sam danas bogatiji za sve te živote koje sam proživeo i mogu to bogatstvo da delim sa decom sa kojom radim ili sa decom za koju radim. Mogu to bogatstvo da podelim i sa svojim unucima pričajući im o doživljajima Nele i Staše iz knjige „Kroz pustinju i prašumu“, u kojoj sam i ja svojevremeno učestvovao.

Koje poteze na tom planu treba činiti i na kome je najpre da ih čini?

– Mladi ljudi najpre treba da se fasciniraju knjigom kao predmetom. Zadivio me je potez Ministarstva kulture Švedske i fondacija koje dodeljuje jednu od najvećih nagrada u Evropi, da je za promociju čitanja nagradu dobila jedna mala biblioteka u Venecueli koja je smislila način da mladim ljudima pa i starim nekako doturi svake nedelje nove knjige na lamama. Kada stignu nove knjige, ljudi dođu i vrate one knjige koje su pročitali, uzmu nove i tako iz nedelje u nedelju. Nagrada čiji je iznos veoma visok dospela je, po meni, u prave ruke. Na izdavačima je i na bibliotekama da se dovijaju. U toj ulozi, u toj misiji su i sajmovi knjiga, naravno, zatim mi pisci koji pričamo o svojim iskustvima i svojim delima i na kraju sve to moraju da podrže i pripomognu mediji, štampa, televizija. Mislim da ništa neće i ne može da uništi knjigu.

Nedavno vam je objavljena nova knjiga bajki za decu „Tajna ledene pećine“. Postoji malo neobična priča o tom rukopisu…
– Knjiga „Tajna ledene pećine“ je jedna bajka koju sam ja napisao pre 30 godina i onda potpuno zaboravio na nju. Prošle jeseni kada sam renovirao stan sve svoje papire sam spakovao da bih ih odneo u neke magacine i sasvim slučajno sam otkrio rukopis kojega čak nisam ni mogao da se setim. Bila je to „Tajna ledene pećine“. Prvo sam proverio da li LJubivoje Ršumović iz 2008. može da potpiše ono što je napisao šezdeset i neke. Kada sam shvatio da može, dao sam je „Bukledndu“, koji je to objavio. Ovih dana pojavila se i moja knjiga povodom 50 godina mog književnog rada koju je izdala izdavačka kuća „Prvo slovo“ iz Beograda i knjiga“Tri čvora na trepavici“, koju je izdao moj sin Branko Ršumović da časti svog ćaleta. To je jedna moja autobiografska knjiga koja govori o mom detinjstvu kroz razne priče i anegdote.

Kako je LJubivoje Ršumović postao pisac?

– To se dogodilo tako što sam se ja zaista prvo fascinirao knjigom kao predmetom. Moj deda Stevan Simović je imao knjigu „Narodni lekar“ u kojoj me je fascinirala slika trudne žene. Podigne se jedan list, vidi se stomak, podigne se drugi list, vidi se beba, zatim bebini organi. Bila je to za mene zapravo knjiga slikovnica. Inače, ja sam naučio da čitam još pre nego što sam pošao u školu. Počeo sam da čitam pesme od Zmaja Jove koje mi je majka čitala i recitovala, a negde u trećem razredu sam napisao svoju prvu pesmu. Pisao sam pesme koje su imale pre svega za cilj da nasmeju moje drugare. Moja učiteljica je tu videla moj talenat za pisanje, nije me grdila, nije me kaznila za te moje male bezobrazluke, nego me je podučila da ako želim da pišem da se ugledam na Zmaja, koji, kako je ona rekla, nigde ne upotrebljava te reči. Rekla mi je, pošto živim na divnoj zlatnoj planini, da napišem jednu pesmu o Zlatiboru. Ja sam to i učinio, a učiteljica je tu pesmu odmah poslala u novine. Posle nekoliko dana stigla je i moja prva književna nagrada, paketić u kome je bila jedna obična olovka sa gumicom, koja dotle nije postojala na Zlatiboru.

OLOVKA DUŠKA RADOVIĆA

– Mnogo godina kasnije, pričajući Dušku Radoviću za taj događaj, on mi je rekao da je upravo on bio taj ko je tu olovku spakovao i poslao je tom đačetu sa Zlatibora, jer je u to vreme radio u tim novinama i izborio se da svoj toj deci koja šalju radove pošalju po jedan takav poklon. Što bi Crnjanski rekao, komendijant slučaj, moj veliki prijatelj i kolega Duško Radović doprineo je mojoj odluci da postanem pisac, jer posle te nagrade nije bilo šanse da odustanem.

Izvor: Glas javnosti