Žerar de Narval (1808-1855), savršen dendi u redengotu sa visokim okovratnikom, u uskim pantalonama, zakačenim ispod cipela i rukavicama od bijele kože. Volio je da se bavi prizivanjem duhova.

Šarl Bodler o Nervalu: „Bio je jedna od zvezda tamnog romantčarskog neba. Njegova smrt bila je za mene ogroman bol. Uvijek ću ga u mislima vidjeti kako se odjednom pojavio sa cvijetom sabljičice u ruci, u kafani u kojoj smo bili. To je bilo u januaru 1854. Tačno uoči njegove smrti. Ah! Ona ulica Vjej – Lantern, onaj zlokobni gavran koji grakće oko leša! Mislio sam često na to. Kakav kraj! Kakvo izbavljenje!“

Žerar de Nerval obesio se o uličnu svetiljku, u 47-oj godini.

FANTAZIJA

Ima jedan napev, taj je napev stari
lepši neg sav Mocart, Veber i Rosini,
jedan davni napev, ko jecaj u tmini,
što za mene samo ima tajne čari.

Svaki puta kada ga iznenada čujem,
za dvesta godina mlađa mi je duša:
kralj Luj Trinaesti… – i ko da pod rujem
vidim dol zeleni koji noć penuša;

Zatim dvor od cigla, uglovi kameni,
s oknima gde rujne boje zlati veče,
sav u prakovima, s rekom koja peni
njegovo podnožije, kroz ruže dok teče

Zatim jedna dama, kroz prozor svoj viri,
plava crnooka, u odelu starom…
Koju, u ćivljenju drugom, može biti,
već videh – i koje sećam se sa žarom!

ARTEMIDA

Trinaesta se vraća, al’ prva u krvi
I uvek jedina! Il’ tren samo blagi?
Poslednji Kraljice Lik, il’ Lik njen prvi?
A ti? Jesi l’ Kralj njen, il’ poslednji dragi?

Voli voljenika, od kolevke bruja
Grobna! Da: ljubiš me, u ushita vlasti
Smrt si ti, il’ mrtva! O jada, o slasti!
U ruci joj Ruža Trikratnoga ruja!

Svetice Napuljska: pregršti sa bleskom!
Ružo Gudulina, ljubičastih skrama!
Nađe li krst za se pustinjom nebeskom

Padajte sni belih ruža zaneseni, –
Vređajte Bogove, nebo vam od plama:
Svetica Ambisa svetija je meni!

HRISTOS NA GORI MASLINOVOJ

II

“Mrtvo sve je“ – reče. “Svemirom, bez straha,
Sav svoj leti zastranih, putevima mlečnim,
Gde god život veje buj svog zlatnog praha
Uz valovlje srme, pljuskom neizrečnim.

Gde god tla pustinjska, vrtložnoga daha
Okeana mutnih vape vriskom ječnim.
Skitnja tih kotura uzrujno je plaha,
Ali nigde duha, avaj! bezmerjem večnim!

Tražeć Oko božije – ambis spazih, bezdan
Crn i preogroman! Kroz sav beskraj zvezdan
Zrači vasionom: da je, zgusnut, zgrane.

Taj bunar od mraka, okružava Duga
Prag Haosa drevna, Ništavilu druga,
Spirala što guta svetove i dane.“

III

“Nepomična Sudbo, čuvaš nemo svet,
Nuždo i Slučaju: sve studeniš gredom,
Oko tebe svuda jezoviti let
preciklih svetova u zgranuću bledom.

Da l’ još uvek umeš da izvodiš skret
Od mrtvog ka živom, nepomitnim redom,
Da zadahneš one kojim nije mret,
Da zgaslih sunaca ne presvisnu jednom?

Ti – smrt da pobediš, imaš li još moći?
O nisi li zgromljen, okršajem ljutim
kada anatemnjak i Anđeo Noći

Poslednjom se snagom ustremio, slutim?
Sam plačem, sam patim. Ne mogu podneti.
A umrem li ja – ta sve će umreti!“

MIRTO

Na te mislim, Mirto, čari Božanstvene,
Holim Pozilipom s hiljadu vatara,
Na sjaj koji Istok na tvom čelu stvara,
S crnim grožđem zlatne vitice spletene.

Na tvoj stas sam bio duše opijene,
Na osmeh tvoga oka pritajenog žara
Kad Bahusa molih srcem iz nedara,
Jer Muza je Grkom stvorila i mene.

Znam zašto proradi tu grotlo vulkana,
Jer ga juče dirnu noga ti lagana,
I pepeo pokri sav vidik pun sjaja.

A kad ti Bogove Norman razbi gredom,
Pod Vergilijevim lovorom se spaja
Zelena Mirta s Hortenzijom bledom.