Antologija srpske urbane poezije donosi jednu novu, poetsku urbanost, koja peva o svakodnevnom životu u gradu, na jedan izazovan i provokativan način.

Jednostavno pisanje o stvarima koje nam se dešavaju svakodnevno, u gradovima u kojima živimo osnovno je obeležje urbane poezije.

U Antologiji srpske urbane poezije nalazimo jednu novu, poetsku urbanost koja peva o prljavim zidovima, kupatilima, stepenicama, robnim danima. I o telefonskim sekretaricama, dugovima i nepodnošljivim letima u soliterima.

„Urbano je sve ono što je gradsko, najjednostavnije rečeno, ali urbanost podrazumeva modernost i to je jedan osećaj za življenje u sadašnjem vremenu, stvar je pre svega senzibiliteta i duha vremena u kojem se živi“, rekla je Radmila Lazić, priređivač Antologije srpske urbane poezije.

Jezik pesnika čija se dela nalaze u Antologiji je jezik gradskih ulica, trgova i trgovaca, šetača i slučajnih prolaznika. Sve o čemu pišu obično je i živi.

“ Ovi pesnici pre svega govore o životu, iz svog vremena i jezikom kojim govori njihova okolina, jezikom sporazumevanja, ne nekim arhaičnim. Njihova poezija je komunikativna, govore o svemu što se tiče čoveka, o svim problemima. Pesma i jeste jedan mikrokosmos svih ljudskih potreba i problema“, kaže Radmila Lazić.

Ova poezija preispituje smisao jezičkih igara u banalnosti gradskog života gde je sve više informacija, a sve manje smisla. To je poezija otvorena za novo, izazovno i provokativno.

„Razlikuje se po tome što ne tretira neke velike nacionalne, istorijske i patriotske teme, nego rituale svakodnevnog života, zagledanost čoveka u svoju intimu i subjektivnost“, kaže Predrag Petrović, asistent na srpskoj književnosti 20. veka.

Kritičari se ne slažu sa tezom o smrti poezije, i zato kažu da je Antologija važna, jer iz ugla posmatrača i učesnika u događajima prikazuje odnos čoveka i grada. Ako pođemo od toga da je „mračno ako pesnici ćute“, to znači da u gradskom sivilu nije baš sve tako crno.

Izvor: RTS Ana Emić