Пеђа Марић је рођен 1974. године у Ваљеву, где и данас живи. Основну школу као и гимназију завршио у родном граду. Студирао филозофију, а радио је као водитељ ноћног програма на „Радио Марш-у“ и био новинар и уредник дневно-информативог програма на „Радио Ваљеву“.

Сарађивао  је са бројним телевизијама као и новинским листовима код нас. Награђиван за свој рад,
пише, како прозу тако и поезију, афоризме, анегдоте…

Ироничним сплетом околности остајао без свега до тад написаног, годинама сакупљаног.
Почетком 2011. објављује свој књижевни првенац, збирку поезије под називом „Као кад чекамо“ у издању Књижевне омладине Србије, за коју добија награду: Прво место у категорији поезије на основу књижевног конкурса ,,Пегаз,, за 2011 г…

НЕ ДОЛАЗИ НИКО

За кога су велике ватре, ко треба да дође?
Не надај се ничему, крајеви увек изневере.
Одавно је прошло време свему око тебе…

За кога су велике ватре, кога оне чекају
када нико никада доћи неће ?
За даном су измакли сви
остали су само трагови нечијег сна
и ми у њему.

Разочараш ли се тако понекад када си сам?
Исто као пре, кажеш зна да заболи.
Склони се онда дубоко у ноћ
И са пелцером мрака у себи заспи.
Сањај Сунце и у пурпуру небо прве зоре.
Дозивај се, ал знај да те ни тамо не чека нико.

Сањај велико коначно светло, далеко од сваког мрака
И не обазири се што ни тада ниси више жив.
И не сећај се ничега…Видиш поново си сам
Спреми се на далек пут
Враћаш се себи, о да. Идеш сад кући, дечаче свој…

А велике ватре што чекају на брду?
Узалуд горе. Нико доћи неће.
Јер прошао је рок трајању света
И капије се не отварају никоме.
Још, уплашена једна птица, у некој шуми сакривена
чека твој знак па да крене за тобом..
И онда нам не долази нико више…

ПОБЕГНИМО НЕКУДА

Бежимо одавде где су сви,
где их је много.
Сами ти и ја.
Отиђимо некуда, ти ратниче мој!
Твоје је само да устанеш и кренеш
уз раме моје.
А ја ћу трагове наше засипати
сенилом и бледилошћу, да нас што пре
забораве.
Удахнућу ваздух за обоје.
Ти само ногу лепу своју пусти
да буде нечујна, дланови се моји
старају о томе.
А ови валови под ногама као од топлог
ветра су подупираљке
да се воља твоја не умори док се
не увери.
Ја знам пут, наслони се на мене
и осетићеш и ти куда.
Куда носи и где зове ново сутра.
Свет без јуче.
Открићу ти сада само део приче.
Ако си ми гладан:
Никада те више ништа заболети неће.
Јер, убићу те тамо негде, без сведока
досадом вечите среће…

ОДМЕТНИК

Само без тебе и увек без тебе
ја сам одметник, излудео и сам.
Нека ми не дође нико,
или нека ме окружују у прстеновима.
Свеједно се исто усамљено осећам.
То је као да си смртно рањен,
и умиреш, у ствари.
Али један део тебе, патрљак нечег трајног
остане светом да лута,
помеша се често као сенка
са другим неким утисцима,
па се створи привид лаки
као и живота ту да има.

Тешка завеса је пала изнад моје главе,
баш оног дана.
За мене више неба да нема,
ни доле одраза, ни лета ни корака,
ни поздрава.
Као кад си своју јакну закопчала
задњи пут пред мојим очима.
И ја сад у том мраку живим,
у твојим блузама, а близу срца.

И сад ту светлуцам,
али не и на кожи да ме згреје
као да сам твој.
Кад би је само дотакла,
одмах би се на њој и залегла
моја шапутања…
Можда би и стара чесма ожеднела.
Можда би ме твоја ноздрва пожелела.
До тад висим као маче на завеси утискано.
Знам да служим ти као украс за ту моћ у очима,
као шнала у коси, брош на свакој усни што остаје,
и неукусни оброк у резерви који се на сламку пије,
и никада не троши.