AHMATOVA, Ana,pravo ime Ana Andrejevna Gorenko, rus. Pjesnikinja; r. 1889, u. 1966. U književnosti prije Revolucije nosilac akmeizma. Izrazito lirski talenat. Poezija osnovana na jedinstvu naivnosti i iskusnosti, čuvstvenosti, snažnih osjećaja i patetike u suzdržanim i konciznim oblicima. Procvat njene lirike pada u vrijeme Revolucije, a poslije nastaje zastoj sve do njezina novog uspona, pedeserih godina.
Zbirke pjesama: Večer; Bijelo jato; Trputac; Anno Domini MCMXXI; Iva; Poema bez heroja (1940-62).
*
Grčih ruke ja pod tamnim velom …
“Od čega si danas bleda, čega?“
– Zato što sam tugom neveselom
Do pijanstva napojila njega.
Pamtim. On je izašao tada
Iskrivivši usta najbolnije.
Ne taknuvši drvo s balustrada
Trčala sam za njim do kapije.
Zadihana viknuh: “šala sve je.
Ako odeš – ode život moj.“
Jezivo, a kao da se smeje,
Reče mi: “Na promaji ne stoj“.
*
Pismo moje, mili, ne cepaj
Pročitaj ga dragi, i pazi:
Neću više da budem nepoznata
Tuđinka što te sreta na stazi
*
Ne gledaj tako, u ljutnji ne mršti se
Ja sam tvoja ljubljena, ja sam tvoja
Niti pastirka, niti kraljica,
Čak ni monahinja-bogomoljka
U ovoj sivoj sam haljini od tralja
U cipelama izlizanih potpetica …
Ali, kao pre, dajem vreo zagrljaj
I strah nosim sred velikih zenica
Pismo moje ne cepaj, mili
Ne plači zbog laži istinske
I dobro ga, na samo dno, sakrij
Na dno svoje torbe sirotinjske
1912
*
Samo u voljene postoji molba
A nevoljena molbe prezire
Tako sam srećna što ovde voda
Pod bezbojni led zamire
I ja ću stati – Hristose, sačuvaj –
Na taj krov svetli, lomljivi
A ti pisma moja popričuvaj
Da bi nam potomci presudili
Da jasnije, i sasvim javno
Tvoj hrabri um pred njima sine
Zar u biografiji tvojoj slavnoj
Može i biti neke beline?
Tako je slatko zemaljsko piće
Gusto je ljubavi mreža satkana
Jednom, valjda, u udžbeniku biće
Stranica i o meni pročitana
A kad đaci čuju priču što dira
Nek se, ako hoće, osmehnu lukavo
Kad mi već ne daš ljubavi i mira
Daruj me svojom gorkom slavom
1913.
*
Večernji sati nad stolom minu
Neopozivo – bela stranica
Mimoza miriše na Nicu i na vrućinu
Kroz mesečinu leti ogromna ptica
Čvrsto sam kosu noćas splela
Kao da će mi trebati kosa
Kroz prozor, bez tuge, dugo gledam
Na more puno talasa ko otkosa
Koliko snage imaju oni
što čak ni književnost ne mole!
Ne podižu se kapci umorni
Čak ni kad čujem da me zove.
1913.
*
Ljubomoran, nemiran, ali ne od grubih
Voleo me je kao svoje kosti
Ali moju belu pticu ubi
Da ne bi pevala o prošlosti
O zalasku uđe u moju sobicu:
“Voli me, smej se, piši stihove!“
A ja zakopah veselu pticu
Iza starog bunara, pokraj jove
Obećala sam da neću plakati
Ali srce pretvorih u stenje
I, čini mi se da su moji sati
Ispunjeni pesmom ptice ubijene
1914.
*
Kukavicu priupitah
Koliko mi još ostade
Borova šuma se zanjiha
Žuti zrak u travu pade
Ni jednog zvuka u gustišu
Idem smelo
A prohladni vetri njišu
Vruće čelo
1919.