Fenomeni: Gustav

Gustav je veliko dete – naivno do gluposti, smotano do dirljivosti i neshvaćeno do krajnosti
PHOTO: STOCK

U njegovom baksuznom životu sve predugo stoji, a kad krene – ode naopako. Crtani film se često bavi njegovim kompleksima. Snishodljiv je prema ženi (jedroj Mađarici koja bi mogla da ga smaže u hipu), klanja se čak i mački, propušta sve ispred sebe, čini mu se da ga gaze kao crva,… Čak i psihijatru ustupa mesto kraj sebe na kanabetu

Hologrami nostalgije utisnuti na disk skupa sa nekoliko petominutnih odiseja legendarne mađarske zamlate, danas, po tarifi lokalnog piratskog sineaste – vrede svega stotinak dinara. Kada sam pre par dana nabasao na Gustava, obradovao sam mu se kao pobratimu u tuđini koga ću ponovo ugostiti… Moja ćerka ga je precrtavala, smejući se njegovoj kosi, a ja sam sledio bledi „tajanstveni plamen“.

Svake večeri dvorište se igralo svog egzodusa. Igra se prekidala čim bi neki šmrcavi glasnik objavio da je prošlo sedam. Ustreptale devojčice izlazile bi iz zajedničkih skrovišta, igračke ostajale u prašini, a nedorečene zamisli čekale jutro da se konačno ostvare. Crtani film u 19.15 bio je važniji od svega! Bučna tevabija bi, dakle, užurbano napuštala bojište i tiskala se uz televizor. U to romantično doba mala, crna kutija (kasnije znana kao zadnjica Nečastivog) bila je totem doma i širila je blage i prijatne energije. Frtalj sata uživanja u crtaću predstavljao je dnevnu dozu iluzije, magnet za fine niti mašte. U prvi mah, kad bi se pojavio Gustav nastalo bi razočarenje. Ostali animirani posetioci bili su mnogo veseliji i šareniji. Činilo se da je Gustav još jedna šeprtlja koja, osim svoje zbunjenosti, nema bogzna šta da ponudi za trampu. Ali, bilo je u svemu tome nešto primamljivo. Danas dodajem – i vraški opasno…

Nenametljivi i čudni komšija Gustav se u višespratnice naših života (slične starim, napuštenim veš mašinama) doselio pre ravno četrdeset pet godina, bezbeli preduhitrivši svog vernog fana, pisca ovih redaka za čitavu dekadu. Bio je uzdanica Filmskog studija „Panonija“ i svoj srednjoevropski, u vonjavom ocatu socijalizma potopljeni jal, živeo u sedamdesetak država koje su imale priliku da crtić (koji je proslavio do tad malo poznatu generaciju budimpeštanskih animatora) – pogledaju. Njegov poočim – tvorac Marcell Jankovich, ličnost je koja bi po svojoj svestranosti zaslužila orden Zaharija Orfelina, da ovaj postoji (orden, ne Orfelin). Bio je crtač animiranih filmova, režiser, pisac, producent, dizajner, autor stripova i ko zna šta još sve ne. Tek, ostao je pribeležen kao jedan od najznačajnijih umetnika u istoriji mađarskog animiranog filma, nominovan za Oscara, obradovan Zlatnom palmom za crtić u Kanu, počašćen time da njegovo animirano dugometražno delce Son of the white Mare dobije sertifikat Olimpijade crtanih filmova u Los Anđelesu kao jedan od 50 najboljih animiranih filmova svih vremena.

U doba Gustavovog ukazanja zagrljaj velikog medveda popušta, ali tragovi kandži ostaju. Autori se bave univerzalnim problemima (ideali, ljubomora, samoljublje, zabrane,…) u koje zapada, šiban nesporazumima, njihov junak. Gustav je veliko dete – naivno do gluposti, smotano do dirljivosti i neshvaćeno do krajnosti. On je savršeni kalup za sve ovčice zabludele u crvenim izmaglicama. Zato ga i nije bilo teško zavoleti.

Kako pomenuti sve njegove nedaće i zanose? U to vreme, na primer, svaka porodica je imala svog limenog mezimca koji je bio dobri duh kuće oko koga su se plele legende. Trebalo je, recimo, doživeti duel naše škode i ujakovog žutog fiće plitvičkim serpentinama. Bilo je tu svega: bodrenja, opasnosti, suza, prokuvanih motora,… Sada je sve prah sećanja. A i naši dobri vozači već jezde nekim boljim putevima...E, i Gustav ima svoje ljubimče – crvenu repliku čuvenog topolina. Dirljivom ljubavlju štiti ga od sunca, smešta na jastuke, brani od ptičijih ispada,… Verujem da je tim tragom Stevo Žigon verno dočarao sličnu pasiju u dvorištu majstor Živote. Inače za ostale udobnosti (na radost lukavog sistema koji je poradio na tome) Gustav i ne haje. Samo jednom će biti zaveden plesom bočica, kutijica i tuba u samoposluzi pokazujući da svi možemo postati don žuani gomilajući „umesto mrtvih ljubavi, mrtve predmete.“

Vreme vekovima nije herojsko, pa nije ni Gustav. Njega ne možemo zamisliti kako baca Molotovljev koktel na čeličnog uljeza. Ali Đ.K. dobro primećuje da je heroj i onaj ko svakog jutra ustaje, lepo se pre doručka umije i ne razbije glavu prvom na koga naiđe. Gustav nije neznani junak, ali ni neznani zločinac – i to je dovoljno. Povremeno se, ipak, prene. Postaje odsečan i tvrdoglav. Sećam se da smo, kao deca, voleli epizode u kojima se njegovim zavodničkim stanom šećkaju gole devojke. Ali, takvim scenama se Sudbina nije razbacivala u njegovom slučaju – osim kada mu se to trebalo obiti o glavu. Možda zbog toga što „potištenog čoveka stvarnost ranjava i kad mu je naklonjena.“

Gustav zna da je samo kap u mrtvom moru. Svet je izgubio smisao i baš zbog toga mora štimati savršeno. Gustavove nekad sveže neuroze odavno su uvele i on je stalno napet. D.U. kao da misli na njega kad pominje da naš čovek mora sve držati na oku. Možda će mu konobar pljunuti u kafu, naplatiti duplo ili će mu se golub iz čiste pakosti olakšati na glavu. Kad šalje pismo, nastavlja ona, uvek se mora malo zadržati da vidi da li će lenja službenica zbilja i zalepiti marku. Pa i lišće se možda ovog proleća neće razlistati. „Puhne mu nešto i ne razlista se, a ti se jebi.“, oštro poentira spisateljica. E, to je kontekst našeg Gustava. Misli su mu u rasulu kao šarena polja Rubikove kocke. Sklopi jednu boju i dalje – ni makac. Izgnanik je u vlastitoj koži – uporno sputavan strahovima. Ostaje mu samo da se prepusti sivilu ili da gužva novine, puca u TV ekran i bezuspešno se besi o crvenu kravatu. Nemoćno se praćaka dok se život preliva na margine. Gustav kao da je ispao iz Kafkine beležnice. Jozef K. i on su blizanci, svaki zbrkan u svom lavirintu. U jednoj epizodi Gustav se pretvara i u vodozemca što bi, koliko se ja razumem, morao biti omaž slavnom piscu „Metamorfoze“.

U njegovom baksuznom životu sve predugo stoji, a kad krene – ode naopako. Crtani film se često bavi njegovim kompleksima. Snishodljiv je prema ženi (jedroj Mađarici koja bi mogla da ga smaže u hipu), klanja se čak i mački, propušta sve ispred sebe, čini mu se da ga gaze kao crva… Čak i psihijatru ustupa mesto kraj sebe na kanabetu. Iz ovog živog blata scenarista ga vadi na dva načina. U jednoj epizodi dobija naočare koje će mu pomoći da uvidi pravu suštinu sveta („car je go“), dok se u drugoj, kao iskompleksirani direktor, okružuje patuljcima i dominira pameću i visinom, mada firma počinje da propada. Dve pristojno hrabre političke žaoke.

Prvi i jedini put u životu, Gustavu se dive dok akrobatski ispija krigle piva i nemilice troši forinte. Ali i ta gordost je kratkotrajna, pažnja lažna, a Gustav tek žrtva spletke. Gustav je apsurdni junak grada, okružen jakim simbolima (stepenice, semafori), britkom satirom i opakim poentama. Scene kad panično boji svet u crno, puca na sunce, nosi nulu na dresu ili kad, hvatajući komarca, naruši savršenstvo sistema, trepere smislom. Svašta bi se još moglo pronaći u podtekstu Gustavovih splavarenja niz životne brzake. Ali, dalje nastavite sami. Samo požurite! Možda već sada neki svevišnji crtač na rubu vašeg sudbinskog crtaća ispisuje jedno neizbežno i konačno -VEGE !

Izvor: e – Novine Predrag Ž. Vajagić