Dalibor Filipović – Filip, rođen je 02.11.1976. godine u Boru. Piše pesme, lirske zapise, kratke priče, aforizme, haiku…
Dobitnik preko 80 književnih nagrada i priznanja na domaćim i inostranim konkursima.
Svoje radove objavljivao u preko 60 domaćih i stranih časopisa i listova.
Zastupljen u stotinak domaćih i inostranih zbornika.
Pesme su mu prevedene na engleski, bugarski, rumunski, slovenački, makedonski… jezik.
Učestvovao na mnogim pesničkim smotrama i kulturnim manifestacijama u više od 40 gradova.
Član je više književnih klubova, udruženja i organizacija.
Uredik/izdavač stotinu knjiga.
Njegovo stvaralaštvo i uspesi zabeleženi su u preko 100 novinskih članaka i u dokumentarnom, kratkom filmu „Daj da budem slovo“.
Autor sledećih knjiga:
„Daj da budem slovo“ (1997.), „Nema kraja noći“(1998.), „Elle“(2000.), „Predvorje zenica“ (2002.), „Antologija savremene poezije knjaževačkih pesnika“ (2003) /koautor/ i „Uzvik iz sredine reda /Neo-sofija/“ (2005), „Foto-monografija književnog kluba Branko Miljković“ (2006), „Mali Bog“ /Foto-monografija povodom petnaest godina književnog rada Dejana Bogojevića/ (2006), „S one strane“ (2007).
Živi i stvara u Knjaževcu.
AVETI POGNUTIH GLAVA
Življe, življe!
Mrtvačka hordo!
Korak je naš mrtvački spor.
Nada krhka kao svaki napor celine da sačuva oblik.
Iako je prošlost senka sadašnjosti, nikako da je zgazimo.
Breme teško, reči oštre, a dela nepromišljena.
Nema zakona o koji se neogrešismo ni dana bez uzdaha.
Život nam klizi, izmiče i ističe.
Postajemo država mrtvih.
Ovde se korovi ukorenjuju.
Trave postaju grmlje.
Žbunje prerasta u krošnje.
Drveće naseljava zgrade.
Šuma zaposeda gradove.
Guta nas divljina!
Življe, življe!
Mrtvačka hordo!
Vape za našim mudrostima, idejama i borbama.
Najcenjeniji vladari, plemići i proleteri…
Najveći vitezi, junaci, heroji…
Najbolji generali, naučnici, umetnici…
Najmudriji seljaci, učitelji i trgovci…
Najsvetiji, najpošteniji i najčasniji – naši su!
Jedini smo spas i zakrpa raspuklinama zemlje.
Premala je ona za Svetsko stopalo.
Preuska za vojske Demona.
Pretesna za Vladarev tron.
Al’ opet naš grumen, zapinje za oko;
Na grudima Sveta – dobar za broš!
Življe, življe!
Mrtvačka hordo!
Nijedan zvuk za raspadnuto nam uho…
Ni jasna reč za mlitavi jezik.
Ni boja za zemljane oči…
Ne sme usporiti naš pohod!
Mi smo oplo|eni za neplodnost.
Prehranjeni večitom gla|u.
Očuvani za nesačuv.
Odabrani za neprobir.
Usmerivani da se zagubimo.
Svedeni na cifre i po koji zapis.
Nasamareni od crkava i džamija…
Zarad tu|ih bitaka i predaja,
osramoćeni i upokojeni.
Ponajmanje spokojni.
Željni smo pokreta.
Iako umrtvljeni do konačnosti…
Mrtvi do beskraja…
Do jednoličnosti praha.
Što besmo za života – i u smrti jesmo:
Pognutih glava, aveti samo.
KRALJICA POEZIJA
U meni raste cveće.
Hodam.
Plodim zemlju.
Sejem reči.
Za mnom cveta cveće.
Sleću mi ptice.
Na ramenima crvene se kandže.
Rascvetane pesme u venac nižem,
za NJU,
kraljicu Poeziju,
vavilonski nastrojenu…
Ostavljam joj svet,
darujem zemlju,
odlazim…
Odlazim
i odnosim sunce.
KOROVE KOROVNI
o zemljo,
zemljo moja rodna…
stabla ogoljena – braćo prognana,
trule vas i crve
o krošnje svele – zavodnice drage,
gusene vas i vetre
voće drhtavo – čeljadi nebranjena,
kidaju vas i skladište
o vrtovi isposni – snovi ograđeni,
sa zapada sunce žeže vas i vene
istrgnuto krhko cveće – uspomene žive,
vaze vas i rame
otete travke lekovite – mudrosti sveta,
beru vas i suše
seme plahovito – nejači neklijana
kupe vas i avane
i ničeg
da mi oko zapne
samo ti,
sav odvaž i šepur
bujaš i bubriš,
žilaviš i trniš
od iskoni veran meni,
svakome odole
moj korove korovni
moja zemljo grobna
ZALUTALA PESMA
Sve što je valjalo,
draga moja,
valjano il’ vredno bilo,
već je razgrabljeno, oteto il’ plaćeno.
Ostali smo mi,
malobrojni,
izrugani nesaničari zapustelih snova;
večito prokazani uprtim prstom;
oklevetani neiživljenim jezicima!
I nema nama ko čašu vode prineti;
da orosi usne – isušene vrućim dojkama;
ni hladni oblog na čelo da metne, usijano mnoštvom poljubaca;
ni reč toplu da čuje nam uho – ožareno od znojnih uzdaha nek’dašnjih.
Jednom sam bio plava boja
i prekrih pola sveta.
Nekad, pak, bejah vetrić mio,
te zavetrine birah.
Možda prah, sutra, silni budem,
što nozdrve kroti pomamne
i šepuri se umom k’o paun – sav škorpiji nalik.
Danas sam, eto, vragolasta vatra,
al’ nema utrobe,
ničije na dohvat.
Sve što je valjalo,
draga moja,
valjano il’ vredno bilo,
već nečije je.
Samo ja,
svačiji ostah,
poput pesme zalutale,
odveć divlje.
MESEC I
Gologlav.
Srebrnih očiju.
Iskričavog glasa.
Namigom zavodljiv.
Miluje visove.
Ućutkuje doline.
Uhodi zemlju.
Suncu zaveru sprema.
Pod nogama oblaci.
U prstenje zvezde meće.
Ćuške udara vetru.
Divove postrojava.
Pohodi vodene careve.
Bogove mora doziva.
Motri šumski živalj.
Sprovodi noćni red.
E, NEĆEMO SE ĆERATI!
E, nećemo se ćerati, moj Matija!
Odavno smo mi poćerani, proćerani, a evo, skoro i oćerani.
Doćerani i prićerani do duvara.
Pa u duvar, pa kroz duvar pa niz duvar il’ uz duvar – al’ duvar.
A krenuli levo, a desno – oćerivanje nam ne gine.
Rasćerani smo na sve strane,
naćerani u zbegove,
niz bregove,
u vragolazine,
za vek
do zemljanice,
il’ zemunice.
Ni za lek,
ni za glad,
a kamo li za ćeranje
snage nemamo.
Saćerani, željom za smrću,
a voljom za životom,
obasjani verom nebeskom –
mi smo ti vazda, inatno, ćeranjem skloni.
I šta nam, preostaje drugo,
do da sami sebe poćeramo,
ne bi li se pričalo,
da smo i mi nekog poćerali.
* * *
Uuu, što mi ga pre neki dan jedan ućero.
Pa još pita: Dobro li ti ućerah?
A ja, ni glasa da pustim.
I da mu kažem jeste ili nije,
Ućerivaše mi sleduje.
Znam ćerača,
ćero taj i ranije.
čero bi on i duže da ga nisu poćerali
i malo prićerali.
A on doš’o mene da ćera.
Eee, od vajkada se na sirotinju svaki ućer ućeri.
I mrav svoj ćer ućeruje.
I tako, on pita: Dobro li ti ućerah?
ćeraj brate,
kog’ ćeš ćerat ako nećeš svoga.