U Beogradu ponovo Džez festival!

Oduševljeno sam zaključio da smo izašli iz mraka, beznađa, očaja, da ponovo, kao nekad, možemo u sitnim satima da se vraćamo sa džem sešna, a da ne strepimo da će sa nekog splava zalutali metak da nam stane na put. Dakle, opet evo nama u pohode svetske elite.

Nove, ali značajne kao onomad kada je svirao sedamdesetogodišnji Telonijus Monk (Art Bleki ga predstavio kao „velikog ljubavnika“) što je usred koncerta zadremao za klavirom; kada je Majls Dejvis (inače rasista, kako je to onda neverovatno zvučalo) ceo koncert proveo leđima okrenut publici; kada je Oskar Piterson svirao tako da se nije ni primetilo kada mu se pridružio basista, a potom i bubnjar („Čoveče, pa on jede klavir“, kako reče moj drug Pavle); kada je Karlhajnc Miklinc (nisam hteo da slušam Austrijance, pa me je većpomenutri Pavle sa šanka oterao u salu) muzicirao istovremeno na dva saksofona; kada je…

Pomislio sam da je došlo vreme da se obnovi i BROF (Beogradski rok festival) koji je trajao samo dve godine, ali doveo iz cele tadašnje Jugoslavije sve što je išta značilo (sem Dugmeta, jer Bregovićje vazda voleo da bude poseban pa napravio sopstveni „brof“ sa gostima Iron Maiden), ali ništa zato. Svi ostali su bili tu. Čorba, Valjak, Haustor, Aerodrom, Jagode, Mašina, Bumerang, Buldožer… Gotovo da su debitovali Piloti na startu velike karijere Kikija Lesandrića.

Onda sam uključio TV pa se zaneo još više. Nisam mogao da verujem. U Beogradu svira Atomsko sklonište. Bruno Langer kao nekad (doduše ofarbao se u belo i dosta popravio) praši po gitari, a Sklonište zvuči, čini mi se, bolje nego ikada.

Samo što je završio „Vaginalnu manipulaciju“, reklame. Stvarnost. Od toga se živi. Više nego ikad silikonska JK peva „Baš je dobro biti ja“.

Izvor: Danas Mika Damjak