Na sceni Teatra „Bojan Stupica“ nedavno smo premijerno videli novu inscenaciju drame Dragoslava Mihailovića „Protuve piju čaj“, sa rediteljskim potpisom Juga Radivojevića, u izvođenju ansambla Šabačkog pozorišta. Brojna glumačka ekipa (u predstavi ima četrnaest likova), pokazala je beogradskoj publici da bez treme može da igra u prestonici, i da „provincijsko pozorište“ i loš teatar mogu da se dogode svuda, u bilo kojoj svetskoj metropoli. A kao razlog za svoju 83. režiju u karijeri (za 15 sezona), Jug Radivojević izdvaja emotivni momenat – Mihailovićeve „Protuve“ opsedale su ga skoro desetak godina.

– To je jedan od komada koje sam vrteo po glavi, i čekao neku zgodnu priliku da ga „uhvatim“. Iako je Mihailović dramu pisao u jednom drugom tranzicionom vremenu, nama se danas opet dešava neka naša tranzicija, i mene je najviše zanimalo šta se događa sa običnim „malim“ ljudima i njihovim sudbinama. Jer, mi u pozorištu, uglavnom, tražimo komade koji će govoriti o vlasti, državnicima, velikim temama i idejama, a ovo je priča koja govori o 98 odsto nas koji živimo obične živote, i koji smo ugurani u vreme u kojem se definitivno ne snalazimo – kaže Radivojević.

* Prva rečenica u predstavi je obaveštenje spikera na železničkoj stanici da voz u startu kasni tri sata. Koliko vas je ova simbolika naše zbilje tematski vezala za komad?

– Naši vozovi ili kasne tri sata u startu, ili nikada ne polaze zbog nekih razloga, ili nikada ne stižu tamo gde su krenuli, i to su sigurno one simbolične kategorije koje emotivno diraju, jer odjednom shvatate gde ste u čitavom ovom sistemu. Ono što je, naravno, takođe uzbudljivo, jeste fantastičan raspon Mihailovićevih likova koji žive u staničnoj kafani – od prostitutke, nosača kofera, bivšeg direktora, do umetnika koji iz određenih razloga nije napravio karijeru, iako je imao veliki potencijal. Taj raspon se preslikava na narod, na kolektiv, i postaje priča o nama danas.

*Kako doživljavate tu tradiciju balkanske kafane u srpskoj književnosti i dramaturgiji – da li ona, zbog svoje popularnosti, olakšava rad reditelja?

– Kafana je velika istina, zato je za pisce uvek bila zanimljiva i uzbudljiva. Tu se čovek demaskira u svakom smislu, pozitivnom i negativnom, i pokazuje svoj karakter do kraja. Kafana je, naročito u našoj kulturi, postala mitsko mesto na kojem su se donosile čak i neke važne državničke odluke, i zbog te pozicije koju uživa, bogate „galerije“ likova koji kroz nju prolaze, i samog žanra, jeste zahvalna za rad – bez obzira što je priča „Protuva“ tužna, kroz nju progovara i naš prepoznatljiv humor. Predstava, međutim, ne može da živi samo na tome. Zato smo se trudili da uspostavimo živost, autentičnost, dokumentarni izraz koji omogućava uverljivost, da od starta „preskočimo rampu“ i da se sjedinimo sa publikom.

*Stanična kafana u „Protuvama“ takođe je metaforična i neprikladnog naziva – zove se „Gračanica“?

– Meni je bilo važno da pokažem da smo mi danas do te mere devalvirali u svemu, da čak i kafanama dajemo neprikladna imena. „Gračanica“, i to ispisana latinicom, činila mi se kao dobra ilustracija za to.

*Sa druge strane, ako bi se na prvi pogled pravio nekakav „kroki“ predstave, moglo bi da se pomisli da su za sve zlo koje nam se dogodilo krivi političari, policajci, doušnici, „pešadija“ i Crnogorci?

– Nikada na taj način nisam bio isključiv, verujem da smo svi pomalo krivi za ono što nam se dešava u životu. Lično, pristalica sam Volterove ideje da svako prvo treba da uredi sopstvenu baštu i da se bavi svojim mikroprostorom, a da će puno tih sređenih malih prostora napraviti i onaj veliki koji će izgledati mnogo bolje. U predstavi jeste činjenica da kao negativnost u našem životu stoji policijska presija koju država vrši nad ljudima. Ali, to nije samo kod nas, tako je manje-više svuda u svetu. Pravi problem su, zapravo, ljudi koji pristaju da budu doušnici i da na taj način sarađuju. Dragoslav Mihailović, kao čovek čiju biografiju dobro znamo, sa punim pokrićem je pisao o tome. Uz njegovu dozvolu i minimalnu adaptaciju, doba IB preveo sam u današnje vreme. A ono što nas danas „žulja“ je i taj odnos sa Crnom Gorom, i ja sam samo pokušao da pokažem besmisao sukoba na izmišljenoj nacionalnoj osnovi, čije posledice mogu da budu vrlo tragične. U kritičkom smislu, to su neke kategorije koje smo uspostavljali u komadu. Meni je ipak bilo važnije nešto drugo – pravo, ljudsko, emotivno i uzbudljivo prepoznavanje kako nam sopstveni životi ponekad izmiču i prolaze mimo nas, kako „cure“, a ne moraju. Tu je bio naš vapaj – mogli bismo mnogo bolje da živimo ako bi više mislili na sebe i svoje bližnje.

NASLEĐE OD OCA

* VAŠ lični voz, kako vidimo, brzo ide, nikada ne kasni, i uvek stiže tamo gde je naumio?

– Profesor Egon Savin govorio nam je dok smo studirali da je, kad koncipiramo komad koji treba da radimo, najvažnije da ne „uđemo“ u pogrešan voz. Jer, ako se to desi, onda stižemo tamo gde nismo želeli da odemo. Za mene je to bilo simbolično naravoučenije, i stalno sam se trudio, i lično i profesionalno, da nekako ne pogrešim voz. Izabrao sam liniju koja ide na „put oko sveta“, jedno vrlo dugačko putovanje, i nikada nisam bio pristalica instant poslova i instant uspeha. Volim voz koji traje, a od oca koji je bio veliki radnik, nasledio sam karakter – i ja stalno imam potrebu da radim. Ne pravim razliku gde i sa kojim glumcima. U svaku režiju ulazim sa istim uzbuđenjem i emocijama, i možda u tom smislu taj voz u koji sam ušao nije kasnio u startu, i danas ide stabilno, ne iskače iz šina, i ne kvari se usput. Gde će da stigne, to nikada ne znamo.

Izvor: Večernje novosti Radmila Radosavljević