Spektakularni kulturni događaj u Berlinu: javno predstavljen deo nepoznate ostavštine Hajnriha Mana, koja je iz Praga stigla pre pet godina

Hajnrih i Tomas Man

Javno otvaranje jednog koferčeta (pedantni Nemci su ga premerili: 40 – 26 – 10 centimetara) ovih dana u Akademiji umetnosti u Berlinu, pretvorilo se u prvorazrednu kulturnu senzaciju: izložen je deo dosad nepoznate ostavštine poznatog nemačkog pisca Hajnriha Mana (1871, Libek – 1950, Santa Monika, Kalifornija) koji je, po mnogima neopravdano, ostao u senci mlađeg i slavnijeg brata Tomasa.

Koferčić je, istina, u nemačku prestonicu stigao iz Praga pre gotovo pet godina, ali javnost o tome, sve do sada, nije obaveštavana. Oko njega su se, naime, dugo preganjale češke i nemačke vlasti, dok diplomatsko sporenje nije konačno rešeno. Tako je stavljena tačka na završni deo njegove odiseje koja je, sama za sebe, posebna priča.

Kofer sa prepiskom, fotografijama i dokumentima Hajnriha Mana čuvala je jedna Čehinja, prijateljica Hajnrihove prve supruge Marije, devojačko Kanove, nekadašnje glumice iz Praga. Marija se, posle razvoda, sa kćerkom Leoni, kad su nacisti preuzeli vlast, iz Berlina vratila u zavičaj. I tamo su je stigli. Posle okupacije Čehoslovačke, poslata je, kao Jevrejka, u koncentracioni logor. Preživela je, ali je, od posledica mučenja i torture u njemu, umrla 1947.

U Pragu je ostala njena i Hajnrihova kćer. Živela je tamo, u ulici Pabla Nerude, sve do sloma čuvenog „Praškog proleća“, kad je, glavom bez obzira, pobegla na zapad.

Iz opljačkanog stana, prijateljica njene majke pronašla je ono što je jedino u njemu još bilo (pre)ostalo: taj, sada već čuveni, koferčić. Njen sin ga je, sasvim slučajno, otkrio među odloženim, i nepotrebnim stvarima, u podrumu. Kad je video šta se u njemu nalazi, javio se nemačkom germanisti (njegovo ime našao je u jednoj praškoj knjižari) Peteru Štajnu i „primopredaja“ je obavljena u jednoj tamošnjoj kafani. Bez ikakve finansijske naknade, iako su pisma takve vrednosti na tržištu dosezala cenu od pet stotina evra.

Štajn je, po povratku u Nemačku, odmah obavestio Akademiju umetnosti u Berlinu u kojoj se nalazi, između ostalog, i arhiv Hajnriha Mana. U sve se, međutim, umešala češka diplomatija. Vlasti u Pragu su tvrdile da je sadržaj koferčeta, kao kulturno dobro, iznet praktično ilegalno, bez neophodnih dozvola. Konačno je i to rešeno, pa je svečanom predstavljanju ostavštine Hajnriha Mana prisustvovao i darodavac, inženjer Karol Cajčik. Nisu ga u tome sprečile poodmakle godine (84) i žestoka hladnoća.

Iz koferčeta je izronilo za svakog ponešto. Za ozbiljne istoričare književnosti i istraživače ne samo Hajnrihovog dela nego i najpoznatije nemačke intelektualne dinastije, ovenčane slavom (toliko znamenitih autorskih imena, među njima i jedan nobelovac, Tomas) i obeležene tragikom – više samoubistava, među kojima dve Hajnrihove i Tomasove sestre, Tomasov sin, takođe poznati pisac, Klaus, Hajnrihova druga supruga Neli Kreger. I za one koje više interesuju porodične „pikanterije“.

I kod jednih i kod drugih će, posle ovog spektakularnog otkrića, najviše „profitirati“ nesrećna Neli. Atraktivna plavuša koju je Hajnrih (sklon, inače, lepim ženama, za razliku od mlađeg brata Tomasa, koji je rigoroznom samokontrolom jedva prigušivao svoj homoseksualni nagon) upoznao 1929, neposredno u jednom baru na berlinskom Kudamu, stecištu „boemije i polusveta“, neposredno posle razvoda sa prvom ženom Marijom. Pomislio je da bi upravo ona mogla da odigra ulogu Lole u filmu koji se pripremao po njegovom romanu „Profesor Unrat“. Režiser filma Jozef fon Šternberg i scenarista Karl Cukmajer su se, međutim, opredelili za Marlenu Ditrih: čuveni film „Plavi anđeo“ (1930) ovu dugonogu Nemicu učinio je svetski poznatom divom.

Iako nije dobila ulogu u filmu po njegovom romanu, Neli, koju je patricijski klan Manovih ignorisao i ponižavao, kako se sada ispostavilo, igrala je veoma važnu ulogu u životu Hajnriha Mana, posebno u američkom egzilu. Bila mu je u svakodnevnom praktičnom životu oslonac i potpora. Čuveni pisac i neuropsihijatar Alfred Deblin („Berlin Aleksanderplac“) u poruci saučešća (izvršila samoubistvo 1944, droga, alkohol, depresija) opisuje je kao „ženu izuzetne unutrašnje snage, retke plemenitosti i otvorenosti“.

Najvažniji deo zakasnelo otkrivene zaostavštine je, međutim, prepiska Hajnriha Mana, pre svega pisma upućena njemu, sa poznatim intelektualcima onog vremena (tu su i neka pisma Tomasa Mana, starijem bratu – njihov odnos bio je veoma komplikovan i težak, između žestokih svađa i pomirenja).

Najveći broj pisama (48), datiranih između 1922. i 1928. stigla su Hajnrihu iz Pariza. Potpisao ih je poznati germanista Feliks Barto. Njihova prepiska doprinela je snažnom ličnom prijateljstvu ljudi koji su delili čvrsto stanovište o posebnoj odgovornosti intelektualaca, posebno u smutnim vremenima.

Kod Hajnriha se taj nedvosmisleni angažman pretočio u njegovu sudbinu: žestoki protivnik učešća Nemačke u Prvom svetskom ratu (dok ga je veliki broj pisaca euforično pozdravljao i odobravao), još žešći protivnik nacista (jedan je od prvih intelektualaca koji je napustio zemlju čim su nacisti preuzeli vlast, njemu je prvom oduzeto državljanstvo, već u avgustu 1933, njegove knjige su se našle na lomači, dok su Tomasove bile pošteđene), postao je (samo)izgnanik koji više neće videti svoju domovinu. Smrt ga je sprečila da preuzme položaj prvog predsednika tek osnovane Akademije umetnosti u Istočnom Berlinu. Umro je 1950. u Santa Moniki, Kalifornija. Njegova urna počiva na jednom berlinskom groblju. Njegovi prvi „susedi“ su mu tamo Bertolt Breht i Ana Zegers.

I zvor: Politika Miroslav Stojanović