BAJAGA I PRODAVNICA TAJNI (1989)

Upravo kad su svi mislili da je definitivno srušen mit o Bajagi, on se niotkuda pojavio sa sasvim neobičnim mozaikom pop pesama. Prodavnica tajni je visokoestetizovana ploča na kojoj se nalazi devet pesama, devet potencijalnih singlova, devet mogućih hitova

Duško Piljak, Ritam br. 1 (februar 1989)

Povodom 20 godina od Bajagine visokotiražne ploče Prodavnica tajni posežemo za recenzijom Ritma, a tu su i Bajagini današnji utisci…

Plavi safir

Posle turneje za Jahače magle, pre odlaska u Sovjetski Savez (na turneju u leto 1987) otišao sam na odmor u Tajland i Burmu. Dva i po meseca moja devojka, sadašnja supruga, Ema i ja zajedno bez obaveza.

Temu za Tišinu sam napravio na kasetofonu na nekoj plaži u Tajlandu. Imao sam prijatelja Tajlanđanina sa akustičnom gitarom. Uzeo sam je i na kasetofonu snimio temu. Dosta smo putovali, a ja sam slušao muziku i snimao razne radio programe jer se mešaju razne indijske radio stanice.

Odatle sam najviše uzeo konkretno za Neka svemir čuje nemir. Nikad nisam saznao od kog benda sam uzeo početak, zato sam napisao na albumu Neka svemir čuje nemir da je to indijska tradicionalna.

Safir je isto uticaj svega toga. Nisam imao neku konkretnu pesmu kao uzor. Orijent i Azija su muzički vrlo interesantno područje. Iz Evrope svi su naštimovani, ali kad prođeš Grčku i dođes do Turske već počnu četvrt-tonovi.

Sa tih putovanja skupljao sam razne neke diskove, ali nisam konkretno ništa koristio. Ali sam puno slušao tu muziku i Safir je furao na to. Imao je neke etno elemente, ali ne bih rekao da su naši, pre bih rekao da su azijski uticaji.

Stvarno nisam mislio da radim narodnjak. Možda su se narodnjaci posle na to nakačili, jer su pre toga dosta mekano radili snimke. Kod nas je Safir bio rok snimak sa tako, malo polutonovima i četvrt-tonovima.

Više tih narodnjačkih elemenata ima kod Vesele pesme koja možda podražava tradicionalne pesme, što bi se reklo, starogradsku muziku. Vesela pesma je na tu foru urađena. U stilu Beogradski mali pijac poplavila Sava.

Želeo sam da Plavi safir zvuči kako zvuči i tako je ljudi vole i danas. Mislim da je ne kapiraju kao narodnjak. Stanovao sam u Skenderbegovoj ulici na Dorćolu u jednom malom stanu i tu sam napisao Plavi safir i Godine prolaze.

Vesela pesma

Žile i ja smo uvek lepo sarađivali. Pre Pozitivne geografije imao je bend Mačori koji je snimao demo u mom iznajmljenom stanu u Kosovskoj. Žika je imao pesmu Darling You Never Know, a davno kao klinci 1975. ili 1976. godine svirali smo u bendu Ofi zajedno. Svirali smo Deep Purple i Santanu.

Sa Žikom se najduže znam od ljudi iz benda. Vesela tema je Žikina. Pesmu smo uradili na turneji u Goraždu. Nekoliko dana smo bili u prilično hladnom hotelu u brdima gde nije bilo grejanja, pa smo Žika i ja krenuli da pravimo tu stvar.

Sunce sija, dan je žut, a ja crn

Žika je napravio Život je nekad siv nekad žut, tog leta (1988) na moru. Imala je potpuno drugačiji tekst. Počinjala je Sunce sija, dan je žut, ja sam crn… Sećam se refrena, ali nije za novine.

Meni se dopala pesma Sunce sija, ali Žile nekako uvek to uradi onako u crticama i ne baš konkretno. Ja sam neko vreme to vrteo u glavi, naučio da sviram melodiju i kad smo krenuli za Novi Sad napisao Život je nekad siv nekad žut. Za deo sa trubama zaslužan je Habić, a Žika je hteo da bude malo „latino“.

Pokušao sam da napravim tekst za Žiku, namerno se pominje „Ne brini, Žiko, ti, kažu svi“. Hteo sam pesmu koja odgovara Žiki kakvog ga mi znamo, kao ličnost koja je čas gore, čas dole, kome je život nekad siv, nekad žut. Snimamo mi nešto i slušamo šta smo uradili. On kaže: „Ovo je super! Odlično! Veliki hit! Mada… malo je glasan bubanj…i tekst je glup… i ova gitara. Mada… super je ritam“.

Od kada tebe volim

Na albumu ima puno dobrih pesma pa možda zato nisu toliko puštali Od kada tebe volim, ali ona danas vrlo dobro prolazi na koncertima. Loki i ja smo je uradili zajedno. Kao i Ruski voz ima dosta dobru atmosferu. Znam da su našli neki ludački kondenzatorski mikrofon iz Danske i glas mi je dosta dobro zvučao.

Možda je sa bubnjevima i gitarama mogla biti neka hit balada, ali ja sam želeo da je napravim intimnu sa klavirom i akustarom.

Da nije bio Ruski voz, bio bi avion

Sa Jahačima magle imali smo više od 150 koncerata u Jugoslaviji i malo posle toga otišli smo na turneju u Sovjetski Savez (leto 1987). Žika i ja smo napisali Ruski voz u Gomelju u Ukrajini.

Grad je dosta izgledao depresivno. Interesantno je da se nalazi 80 kilometara od Čenrobila, a mi smo tu bili godina nakon eksplozije ili tako nešto. Pričali su nam da im, kad je roknuo Černobil, nisu ni javili. Bila je prvomajska parada i svi su bili izašli na ulice po onoj radijaciji. Posle tri dana vlasti su izašle da peru fasade šmrkovima i davali su nenormalan popust na votku. Rekli su ljudima da to nenormalno dobro ubija radijaciju!

Tekst sam pisao u vozu u formi pisma Emi. Kad smo došli u Gomelj ništa nisi mogao posle sedam uveče, jer ništa ne radi. Imali smo slobodno veče i došao sam kod Žike u hotelsku sobu. Neko je doneo pola flaše votke, mislim da je bila „Moskovskaja“. Žika je imao muziku, ja tekst, seli smo i dok smo popili votku napravili smo pesmu Ruski voz.

Svirali smo u Kišinjevu u Moldaviji, Simferopolju na Krimu, tadašnjem Lenjingradu, Moskvi i nekom selu Ivanovu 100 kilometara od Moskve. Najveći deo turneje smo proveli po vozovima, u kojima je bilo prilično dosadno jer su Rusi valjda namerno pravili pruge da im neprijatelj ne vidi gradove i stalno se ide kroz neke šume i livade. Potpuno isti pejzaž danima. U vozu je obično bila neka babuška – žena koja kuva i prodaje čaj i keks, ali i diže frku ako se puši u vozu. Zato si morao malo da ih podmitiš.

Ako nismo vozom, išli smo avionima koji su stvarno leteli kao komarci. Aeroflot je imao tada aviona kao sve ostale aviokompanije zajedno. Najnormalnije je bilo da se vozimo u avionu sa metalnim sedistima, a pored nas žena sa dve vezane ćurke jer ih ponela na pijacu u, recimo, Lenjingrad. Ljudi i žene sa kokoškama i jajima su ulazili u avion bukvalnu kao u bus.

U avionima je bilo zabranjeno pušenje. Naš bubnjar Vlajko je zapalio cigaretu na šta je stjuardesa poludela. Imali smo „rukovoditelja“ iz ruskog Goskoncerta koji se zvao Miša Izraeljević Akerman. On me odveo u stranu i rekao: ‘Vidi, sad ću ja morati malo da se derem na tebe, ali ti ništa ne brini, a onda ćeš ti malo da se dereš na bubnjara’.

Prvo stujardesa upita: „Ko je rukovoditelj?“ i izdere se na njega. Zvaće policiju da nas izbaci iz aviona. Miša dođe i kaže meni na ruskom kako će da nam otkaže turneju, pa se ja izderem na Vlajka da ću da ga izbacim iz benda. I tek onda je stjuadesa bila zadovoljna.

Najveći deo turneje smo ipak išli vozom, a tek nešto avionom. Otud Ruski voz, a ne, recimo, avion.

Noć, noć, noć – totalni je mrak

Bilo je neko ludačko vreme (oktobar 1988) kad smo snimali Ruski voz. To je akustična pesma sa jako tihom gitarom. Habić, koji ima super sluh, sve vreme je govorio: ‘Nešto mi ulazi, neki šum, ne znam šta!’ Napravili smo u jednom trenutku pauzu i krenuo sam da kupim viršle. Vidim kroz prozor dok sam silazio da ispred zgrade ima 50.000 ljudi koji se deru. Dešavala se Jogurt revolucija.

Snimali smo u studiju Radio Novog Sada pored pokrajinske vlade gde su bile demonstracije. Haos. Odustali smo od snimanja Ruskog voza, već smo snimili Verujem, ne verujem, pošto je pesma sa bubnjevima i nisu joj smetali ovi iz Jogurt revolucije. Ta pesma je jako brzo napisana. Onaj stih „totalni je mrak“ uklapao se u atmosferu.

Sigurno svi ljudi osećaju neku vrstu sposobnosti da predvide događaje. Samo oni koji se bave umetnošću imaju sreće da nešto zabeleže, da li u muzici, filmu ili nečem trećem.

Godine 1988. dešavanja su bila toliko intenzivna da ih nije osetio samo neko potpuno operisan od osećanja. Atmosfera je bila toliko naelektrisana. Na prethodnom albumu imamo Rimljane – pesmu koja najavljuje sranje. To se posebno osećalo krajem 1988. godine. Zašto bi inače pisali takve pesme? Nijedna frka ne krene danas, nego se to polako priprema i diže se tenzija.

Epilog

Kada je izašao album sećam se da nismo bili dobri sa nekim urednikom TV Beograda, nismo im odradili neku svirku, a on nam je zabranio da se pojavljujemo na TV Beogradu iako nam je njihov PGP izdao album! Onda smo napravili dobar potez i otišli u Titograd da snimimo šou za TV Titograd. Oni su se iako bez prevelikog budžeta potrudili i napravili relativno pristojan šou. To se vrtelo i svi su ga preuzimali.

Na turneji (1989) smo bolje prošli tada od Bijelog Dugmeta. Imali su album Ćiribiribela gde su spojili Lijepu našu i Tamo daleko. To nije bila loša ideja, ali nisu mogli da je iznesu, takva je bila situacija. Pesma nije mogla da prođe.

Onda smo mi u principu bolje prošli na svojoj turneji, ne samo po pitanju posete nego i po atmosferi. Svirali smo Ljubljanu, Zagreb, Split… Lošeg vajba je bilo onako, ali ništa specijalno.

Koliko je atmosfera na koncertima bila dobra pokazuje živi album Neka svemir čuje nemir (1989). To je i bio razlog za njegovo objavljivanje. Prodavnica tajni se prodala u 360.000 primeraka, a Svemir u 100.000, ali smo više zaradili od ovog drugog. Izašao je u vreme Ante Markovića. Jeste bio je bedak, biće rata, ali mogao si kupiti marke u banci, bio je siguran kurs i svi su tada pravili lovu.

Nama je super bilo, bend je funkcionisao odlično. Jedini problem je bio što nam se ubrzo zemlja raspala. Strašno dobro nam je išlo tih godina, samo odjednom nije više bilo zemlje u kojoj smo svirali. To nam je totalno poremetilo karijeru i tek smo se šest-sedam godina posle toga oporavili.

Izvor: Popboks