Beogradskom književniku Momi Kaporu juče je u klubu-galeriji novosadskog „Prometeja“ uručena nagrada „Dejan Medaković“ za autobiografski spis Ispovesti, u izdanju Srpske književne zadruge. Književno priznanje u čast akademika Dejana Medakovića (1922-2008) prošlog leta je ustanovila Izdavačka kuća „Prometej“ za najbolji memoarski spis objavljen tokom godine na prostoru, kako je rečeno, srpskog naroda i jezika.
– Nismo slučajno baš danas, kad „Prometej“ započinje 20. godinu života, otpočeli s dodelom jedine nagrade u našoj kući. I sam spadam u one koji smatraju da je u našoj zemlji previše nagrada, koje gotovo preklapaju jedna drugu. Previše je nagrada koje su tu više da bi istakle onoga ko ih dodeljuje, i zato nisam pobornik uvećanja broja nagrada. Ali kad nas je napustio naš najveći autor Dejan Medaković, ideja o nagradi s njegovim imenom sama se nametnula – kaže Zoran Kolundžija, prvi čovek kuće „Prometej“.
On je podsetio i na to da su Dejan Medaković i „Prometej“ ostvarili saradnju u okviru čak 34 naslova, od kojih su neki kapitalni za srpsku književnost i istoriju. Kolundžija je izdvojio Medakovićeve knjige Srbi u Beču, Srbi u Zagrebu, Dunav, Josip II i Srbi, Efemeris, kao celovito delo u pet knjiga, i poslednju – Svetu goru fruškogorsku. Nagrada koja je uručena Kaporu sastoji se od zlatnika s likom Nikole Tesle i diplome, kao i jedne Medakovićeve monografije s faksimilom u fragmentu.
– Ono što sam mrzeo najviše na svetu jesu ambiciozni starci, a ja upravo pripadam toj kategoriji. Oni koji očekuju nagrade, oni koji se bune što nisu uvršteni u antologije, u akademije i uopšte, u ovim godinama, sedamdesetim, u kojima se ja nalazim, i koje su vrlo osetljive. Ova nagrada je jedan melem, da ih prevaziđem i da se najzad smirim! – rekao je Momo Kapor i dodao:
– Dobiti nagradu Dejana Medakovića za mene ima nekoliko značenja. Jedno od njih je da se nalazim na pravom putu, na onom putu na kom je bio moj pokojni prijatelj Dejan. Čovek srednje Evrope. Čovek koji je znao apsolutno sve o evropskom duhu svakog pisca, od Muzila do Kafke, svakog slikara od Klimta preko Šilea do Kokoške, svaki restoran gde se jede bečka šnicla, kao što je „Miler“, svako vino, svaku godinu berbe, i od svega toga je napravio jednu čudesnu sintezu i sve to zabeležio u pet knjiga Efemerisa i ostalim, kao što su Srbi u Beču, sačuvavši na taj način trag koji bi bio izgubljen i atmosferu provučenu kroz lični ugao. Kad govorim o Medakovićevom evropejstvu, ne zaboravljam ni na trenutak da je on bio srpski nacionalista, u najboljem značenju te reči. U leksikonima piše da je nacionalista francuska reč koja znači patriota, čovek koji se brine o interesima svog naroda.
Ispovesti o vremenu i mentalitetu
Kaporovo delo ide u red autentičnih svedočanstava o našem vremenu i mentalitetu, našim sudbinama i ljudima. Njegova rečenica zadovoljava najviše standarde beogradskog promišljanja i razgovora, istaknuto je u obrazloženju tročlanog žirija, koji su činili dr Draško Ređep, Jovan Ćirilov i Radovan Popović. „Usuđujem se da kažem da bi autor ‘Efemerisa’ bio ponosan da među mnogobrojnima izdvojimo ovu moćnu Kaporovu knjigu izmaštane visoravni na kojoj trepte samo zvezde. Zbog okuke Dunava, kod nas zapad nije baš uvek zapad, a negde, po toj logici, ni s istokom ne stojimo najbolje. U ovom konkretnom slučaju, ta mala zemlja među svetovima, kojoj je Kapor posvetio toliko pažnje, može da se odnosi i na dvojicu autora čije nagrade on nosi, najpre nagrada ‘Todor Manojlović’ i druga ‘Dejan Medaković'“, primećuje Ređep.
Izvor: Građanski list Dragana Garić Foto: D.Savić