DRUG CRNI U NOB-u – Rade Marković
Krajem januara u srpske bioskope je stigao drug Crni – prevejani hohštapler koji će vam na prevaru iz džepa izvući 250 dinara, namamiti vas u mrak sale, a onda zlostavljati 90 minuta
Scenario: Rade Marković
Uloge: Nenad Jezdić, Boris Milivojević, Marinko Madžgalj, Nikola Kojo, Dragan Jovanović, Dubravko Jovanović
Žanr: valjda komedija
Trajanje: 90 minuta
Proizvodnja: BS Group i Intermedia Network
Web: http://www.drugcrni.com
Srpska kinematografija je već godinama u krizi – dovoljno je pogledati mršavu prošlogodišnju ponudu i zaključiti da je „nešto trulo u državi Danskoj“. Čak i nabolji naslovi iz 2008. (Čarlston za Ognjenku, Turneja, Miloš Branković) ne mogu da se provuku bez ozbiljnih prekora i packi. Nova godina je pokazala da može i mnogo gore. Posle ekstremno nekomunikativne art-house ekstravagance Peščanik, koja se sasvim neprimetno provukla kroz bioskopsku mrežu, pred publiku je stigao Drug Crni u NOB-u, celuloidni užas kakav se u snu ne sniva.
Posle popularnosti koje su požnjele dve sezone TV serije Crni Gruja (2003-2004) i (komercijalnog) uspeha filma Crni Gruja i Kamen mudrosti (2007), bilo je očekivano da će se avanture ovog ugursuza pre ili kasnije nastaviti. Sledeći formulu engleskog uzora (kultna TV serija Crna Guja), Drug Crni u NOB-u donosi potpuno novo okruženje.
Dok su glavni likovi i glumačka podela ostali manje-više nepromenjeni, radnja je iz Karađorđeve Srbije premeštena u vihor Drugog svetskog rata.
U teoriji: odlična ideja, šansa za svež početak i koketiranje s brojnim domaćim filmovima/ serijama koji su obrađivali tematiku NOB-a. U praksi: grozomorna papazjanija koja se teško da izdržati, a kamoli nazvati filmom.
Drug Crni u NOB-u je, nema dileme, trebalo da bude komedija za najšire mase. Ipak, i naslovi koji nemaju umetničke pretenzije podležu određenim pravilima. Dobar repertoarski film zahteva visok stepen promišljenosti i zanatskog umeća. Gledanje filma Drug Crni u NOB-u se može uporediti s pretraživanjem dna kace ustajalog kiselog kupusa. Režiser i scenarista Rade Marković (ne treba ga mešati s legendarnim glumcemm istog imena i prezimena) seriju neduhovitih skečeva nevešto je povezao u devedesetominutnu celinu koja ne pokazuje znake ni najosnovnije filmske pismenosti.
Što je najcrnje od svega, Drug Crni ne dobacuje ni do kategorije „toliko loš da je dobar“. Nemušto citiranje brojnih kud i kamo superiornijih naslova ratno-otporaške tematike (Otpisani, ‘Alo, ‘alo…) ne uspeva da dovede do postmodernog štimunga već ilustruje Markovićevu kreativnu nemoć i nemaštovitost. Partizani, četnici, tajni agenti, kvislinzi i Nemci, svi su oni ubačeni u isti kotao, bez i najmanjeg pokušaja finese i ideološkog nijansiranja.
Drug Crni se tako svodi na besciljno paradiranje gomile nesimpatičnih budala, a gledalac ostaje preneražen stepenom diletantizma i sveopšteg raspada. Komedija koja nije smešna poništava osnovni razlog svog postojanja, a u ovom slučaju čak ni pribegavanja najprizemnijim vidovima humora ne uspevaju da izmame osmeh. Polusatno puštanje gasova i Marinko Madžgalj prerušen u Mariju iz Otpisanih su dva glavna aduta ovog ostvarenja. Premalo, čak i po merilima najbrzopoteznijeg balkanskog gross-outa.
Zaista, začuđuje drskost producenata i distributera da ovakvu sramotu serviraju gledaocima kao bioskopski film. Drug Crni u NOB-u će život uskoro nastaviti kao televizijska serija – što je bio i prvobitni plan – a distribucija „filma“ sklepanog od restlova na brzaka urađenog TV projekta jasno govori o nepoštovanju ionako proređene i isprepadane bioskopske publike u Srbiji.
Izvor: Popboks Đorđe Bajić i Zoran Janković