Projekat književnog kluba KNJAŽEVAC

DRUGA SLIKA MARŠALA

„MEDITERANSKI redatelj“ kako sebe naziva Lordan Zafranović između igranih ostvarenja, vraća se staroj ljubavi dokumentarnom filmu. Do Nove godine završiće film i TV seriju o Titu, za koju su zainteresovani i Bi-Bi-Si i Kanal plus. Ovom filmu posvetio je poslednjih nekoliko godina, istražujući arhive po Parizu, Londonu, Beogradu… a istovremeno tražio je savremenike i prijatelje nekadašnjeg Maršala. Sećanja Herte Has i Jovanke Broz, životnih saputnica komunističkog vođe svakako će biti među najdragocenijim delovima ovog filmskog mozaika.

Sa Jovankom Broz, kaže režiser, još traju pregovori jer „ona ima strah od istupa u javnost“, ali kada ga pitaju da li je uradio intervju, odgovara „da je momentalno u dvorištu i da čeka da mu otvori vrata“.
Postoje određene rezerve sa njene strane, jer je koliko sam čuo, imala probleme nakon Titove smrti – priča Zafranović. – Jovanka je kako mi se čini zbog svega toga ogorčena. Mi smo, međutim, nekim putevima, ipak, uspeli da uđemo u pregovore, jer bi njena priča svakako bila neprocenjiva za film o Titu.

* Šta vas je najviše iznenadilo u razgovoru sa Hertom Has?

– Ljubav prema njemu, to je nešto što fascinira, posle toliko godina. Ta toplina kada priča o njemu. Ona je izuzetna žena, intelektualka par ekselens. Nikad do sada nije pričala. Snimali smo skoro 14 sati materijala. Dala nam je novi pogled na stvari koje mi znamo. Otkriva sasvim drugog Tita naročito u vreme ilegalnog rada i kasnije rata.

* Sigurno ste otkrili i neke od Titovih karakternih osobina?

– Teško je to sad odgovoriti. Naravno da ima dosta toga. Jednostavno je neopisivo dok se ne vidi. Biće verujte mnogo više od onog što bih ja prepričao. Mi se baziramo na živim svedocima, istražujemo ko su oni odakle dolaze, biografske situacije njih samih i preko toga otkrivamo ličnost Tita. Imamo polemičnu situaciju pedesetoro ljudi. Naravno, nastojimo da dođemo do atraktivnih situacija koji bi sa jedne strane govorili o toj istorijskoj dimenziji, a opet postavljamo Tita i za obiteljski sto. Da se vidi kako je bio običan smrtnik.

* Kako ste se zainteresovali da posle toliko godina, vratite Titov lik na filmu?

– Pripremao sam jedan veliki film koji se zvao „Ostrvo Balkan“ u Češkoj sa internacionalnom ekipom. Film je pao zbog nekih banalnih stvari. Onda sam osetio da je vreme da se vratim kući. Falio mi je naš jezik. Stvari su ovde počele da se normalizuju. U to vreme Robert de Niro i Silvester Stalone zainteresovali su se da prave veliki biografski film o Titu. Jedan od njih je trebalo da igra i glavnu ulogu. Tada sam pomislio da i nema bolje teme, posebno zbog onog što se desilo nakon njegove smrti.

* I odlučili ste se za dokumentarni žanr?

– To me osvežava i daje mi neku realnost i spoj sa vremenom u kome živim. Film, naročito dokumentarni otvara nova pitanja i daje slojevite odgovore. I ono što je u samoj sferi iracionalnog, ali i racionalnog. Recimo, ova priča mi je dala puno više nego što bih saznao od nekog istoričara. Ovo je druga vrsta dokumenta.

* Film je bez obzira na žanr bliži iracionalnoj sferi.

– Postoje dva sloja. Racionalni je scenario i ideja, koja se ispisuje i ona se prosleđuje realizatorima, ljudima koji se zovu saradnici. A uvek postoji i drugi sloj, koji radi ispod toga. To je ta iracionalna strana priče. Kada film radi sam. Znači materijal koji se snimi ima duplo više priče nego što smo mi planirali. Malo toga postoji u realnom pogledu, zato je film velika stvar.* Mnogi režiseri se upravo izgube u toj širini i slojevitosti priče?

– Postoji tradicija na koji način publika gleda film. Iz raznih uglova, kultura… ali ostaje jedna neminovnost da je film, ipak, dramska umetnost, u kome morate zadržati pažnju publike dva sata. To znači da morate da se poslužite trikovima, takozvanom dramaturgijom, koja je od antike do danas ostala ista. To je to umeće, koje mi mramo da savladamo da bi ušli u kino-dvoranu. Danas se o tome vrlo malo vodi računa i rade se filmovi kao slobodne forme, koji gube gledaoce. Bez obzira na to, da li je autorski pogled na svet, mora da ima zakonitosti, koje garantuju gledanost.

* Danas autorski film znači mnogo toga. Čak i nerazumljivost a sa druge strane je potpuna holivudska komercijalizacija.

– Ja to vidim u određenim školama. Danas niču kao gljive posle kiše. Nisam protiv toga, naprotiv, širi se ta filmska teritorija, ali problem je što nisu postavljeni na onom što je suština filma. A to je učenje, kako se film snima. Kada sam ja studirao bili smo povezani sa praškim studijom „Barando“. Na drugoj godini imali smo sve profesionalne uslove snimanja.Profesionalni kamermani, rasvetljivači, scenografi i vrhunski glumci. Bili smo upućeni odmah u profesiju. Nismo čekali kraj studiranja da bi napravili mali dokumentarac. Film je, ipak, u jednom delu stvoren i kao atrakcija za široku publiku, mi smo bili školovani za to. Najbolji spoj je između profesije i autorskog sveta. To su ti velikani kojih nažalost ima sve manje. Njihova veličina je u tome da su uspeli da taj svoj autorski svet smeste u kino. Tako su postali autori. Danas autori uopšte ne misli o publici. Dovoljno im je da su oni zadovoljni sa onim što rade.

* Da li ste odustali da snimite film o splitskom Karuzu?

– Nisam, jer želja mi je da napravim film da se ljudi smeju kroz suze. To je tragikomedija o lokalnom pevaču, koga celi grad ispraća na veliki brod za Njujork. Kako bi dokazao da je bolji od Karuza. Evropski film koji govori o vremenu u kome živimo. Mreži manipulacije. O nama malim pijunima koji moraju da se okreću kako vetar puše. Kao onaj petao na odžaku. Istovremeno taj film ima elemenata nestalog felinijevskog sveta. Ti neki veliki autori su nestali, a ja bih se nadovezao na put tih autora, da nije bilo ovog rata, koji nas je brutalno odvojio od našeg ambijenta. Ovo je moj pokušaj da se vratim u te okvire. Pripadam tom mediteranskom krugu autora, gde se neminovno nameće felinijevski pogled, istovetan onome u kome sam odrastao i živeo.

NESVRSTANI

* ZA film o Titu već vlada interesovanje ne samo kod nas, već i u svetu?

– Prirodno je što ljude interesuje ko je bio Tito. Oni koji su živeli u vreme njegove vladavine, kao i nove generacije koje ga nisu zapamtile, imaju dosta pitanja o tom periodu. Na ovim našim prostorima biće prikazano deset epizoda. Radimo četiri nastavka za nesvrstane, koji još imaju trgove i ulice sa Titovim imenom, dok će u Americi biti emitovane tri epizode. Osim na televiziji, siguran sam da će film dobro proći i u bioskopima i festivalima u svetu, jer je poslednjih pet godina dokumentarni film u ekspanziji.

Izvor: Večernje novosti Biljana Ninković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *