Ružica Stanojev, rođena je 1980. godine u Kotoru, odasla u Herceg Novom, a gimnaziju i Filološki fakultet, zavšila je u Beogradu. Piše od srednje škole, a u rukopisu joj jematerijalza prvu poetsku zbirku „Doba gluvo-neme poezije“.

*   *    *

„Kad vidim talas da o hrid udari,ja poskocim i hladne kapi vode svetlucaju na mojim stopalima.Ja ih skupim na dlanove i nizem u lancic kao bisere.Otrcim do obliznjeg proplanka,okacim lancic oko vrata i dignem ruke visoko ka suncu.A kad mi lice ugreje ta nebeska toplota,biseri moji skliznu niz moje toplo telo.Ja legnem u travu sa cvetom u kosi i vinem se u nebesko plavetnilo.Odatle prelecem razne predele i gledam mnoge prizore.Onda sletim do najblizeg shumarka i u kori drveta urezem simbol svoj,koji tumacice neki novi izvidjaci.Zatim se vratim do hridi,skocim i plivam,plivam…pa zaronim duboko medj’ skoljke i korale,igram sa ribama.izronim na ostrvo sebe,da vidim ima li nekog „brodolomnika“ na mojoj pescanoj plazi.Nema.Vracam se do proplanka i hvatam leptire svojim paucinastim mrezama,umijem ih poljupcem i vracam na slobodu.Trcim koliko me noge nose,do na vrh brda,gledam pucinu,iza horizonta,plesem,vrtim se,poskakujem.Disem.Srecna sam.“

*    *     *

Velika nemirna povrs
rukama zamazane hladne su boje.
Igra smrti i zvonik
otkucava podne.
Oblaci teski marsiraju ka
dalekom horizontu
noseci na licima maske
velikih ljudi.
Ekseri na telima izabranih,
na glavama uveli venci,
miris je slan.
Vatra spram sivih spomenika
tone u vlaznome zraku.
Kolone gladnih dusa sa cinijama
punim rascvetalih srca.
Snonoge otrovnih jezika
na stazama su
nasih zivota.
Krug se zatvara i
velike teske resetke
na vratima nasih domova.
U uglovima uplaseni detinji pogledi,
tela koja se tresu i ruke krvave
na usima i preko usta,zakucane su.
Zemaljski bubanj poigrava pod udarcima
nebeskih palica.
Police su ostale prazne pod
gomilom guste i sive prasine.
Pauci su ispleli svoje mreze
oko boravista nasih bivstvovanja.
Tup,neprestani tihi zvuk
u hodnicima pustim i
pogasena su svetla u nasim sobama,
dok mi
kroz dotrajale daske propadamo.

SLEPCI

U lance okovane strvine
vapaja muklih
i veliko sivo nebo
u kutiji od dima
pociva.
Zedni na pojilu stojimo
i cekamo.
Senka okovratnika poprimila je miris tudj’.
U sumama ociju mnogih
jedan se zrak skrio.
Na preiferiji grada
gomila djubreta odisala je
svojim sjajem.
Stojimo i cekamo.
Vedri dani u nekom
drugom kraju,
iskradaju se.
Sila medju nama
koja nas razdvaja
rodila je svoju misao.
U lavirntu medju travom
skrile su se teske reci.
I kisa je padala na pojilu,
i bili smo zedni i cekali smo..
Lepota vise u misao udenuta
misao onu u dubokom snu.
Koraci neki u daljini
brisu svoje tragove.
I smeh onaj,
koji je u dolinu zvao.
I put bez kraja i
tisina u usima vetra
i mi zedni,
umrli smo.