Veliki ekran

„Još jedna godina“ reditelja Majka Lija U dugačkoj i plodnoj filmografiji starog bibisijevca Majka Lija (1943) nema velikih čuda, ali mala čuda se događaju neprekidno. Jedan od najboljih i najlepših filmova upravo završenog Festa, „Još jedna godina“ (2010; trajanje: 128 min.), primer je autorske zrelosti i mudrosti, u kojem se prepoznaju sve boje života, sa neverovatnim pretapanjem ironije prema likovima i čehovljevskim razumevanjem njihovih svakodnevnih nevolja i samozavaravanja. Pre dvadesetak godina Li je načinio film „Obnaženi“, o pijancima u velikom propadanju, gotovo bolno mazohističkom. U novom filmu, kao i u nekoliko prethodnih, Li, uvek po svojim scenarijima, razvija gotovo neverovatnu lepezu neizuzetnih ljudskih sudbina, koja se po suptilnosti građenja slike sveta može meriti samo sa onom koju je poslednjih decenija usrdno negovao francuski novotalasovac Erik Romer.

Film otpočinje podnaslovom „proleće“, a onda do kraja ređaju se sva preostala godišnja doba (nimalo vivaldijevska), da bi se došlo do polazne tačke. Ova gotovo muzička struktura plete se oko svakodnevnog života sredovečnog bračnog para, Toma (Džim Brodbent) i Džeri (Rut Šin), a njihovi prijatelji i rodbina iskrsavaju i nestaju, baš kao u životu. No ubrzo nam postaje jasno da saradnica sa Džerinog posla Rouz (Lesli Menvil) češće svraća nego obično, slikovit lik sa depresivnim padovima i laganim tonjenjem u alkoholizam. Ona vreba priliku da razbije samoću, ali kako, kad se od prve vidi koliko je nesrećna. I pri kraju filma dogodi se porodična sahrana, sa raskošnim spektrom crnohumornih, tako ljudskih naznaka.

Majk Li je nenadmašan majstor da od glumaca izvuče u svakom trenu zapanjujuću uverljivost i punoću. U spletu sjajnih ostvarenja posebno se ovoga puta izdvaja Lesli Menvil u ulozi Rozi. Neverovatni su preobražaji ove junakinje, opsednute željom da se u času dogodi neka mala sreća. Film se završava dugim kadrom u kojem vidimo Rouzino lice. Nezaboravno.

Izvor: BlicOnline Milan Vlajčić