Ovogodišnju nagradu „Vojislav Ilić“ za mlade pesnike, koje dodeljuje Sveslovensko društvo, pripala je Katarini Pantović iz Beograda. Žiri u satavu Zoran Marčeta, Rastko Jevtović , dr Miodrag Ignjatović, Vidan Bogdanović uručio je nagradu mladoj poetesi, 8. aprila u Centru za kulturu Palilula, Beograd.

Sveslovensko književno društvo deluje pod blagoslovom Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog Gospodina Pavla. Od 22. aprila 2003. godine Sveslovensko književno društvo utorkom u Domu omladine redovno ostvaruje aktivnosti, kao što su: Pisac u gostima; Pozorište mladih i revija stvaralaštva; Kreativna radionica; Tematske večeri; Multimedijalno predstavljanje; Samostalno predstavljanje; Autoportret pesnika; Ciklus „Književna budućnost Srbije“…

Ovogodišnji laureat, Katarina Pantović, rođena je 1994. godine, maturant je Filološke gimnazije.Slika i piše. Pesme objavljuje u periodici, a dobila je II nagradu 2012.godine za esej o Disu na Disovom proleću. Takođe je dobijala nagrade i za slikarstvo i imala izložbe kao član Dečjeg Kulturnog centra iz Beograda.
Evo nekih od njenih pesama:

ČIPKA

Pred smrt sam sedela u stolici
I posmatrala čipku na nebu.

Beše čudna
I prljava.

Uočavam nepravilnosti u tkanju
Rad nije jednak.

Rak je napao moju čipku
Dalje deljenje konca je oštećeno.

Ćelija po ćelija
Nit po nit

Moja čipka ponire u san
Leži na suncu.

Žmuri i gleda mrak
Crveni mrak.

PLATNA

Plivam između razapetih platana
Bušim dno
Sečem nokte
I ne postojim

Vidim da mi prilaziš
Piješ život
Vidim da si sin crvenog oblaka
I da ne postojiš

Trune vest
O mojoj veseloj pogibiji
Pacovi se keze
I ne postoje

Plafon se iznad
Mene pomera
Plače
I ne postoji

III
1.
Tiho nestajem. Tvoj miris probudio me je jednog jutra, tuđ, neočekivan, uzaludan. Gladila sam ružine latice na tvojim obrazima, udisala vazduh istog trena kad i ti, trudila se da moji pokreti budu sitni, nečujeni, svetli; da ne probudim tvoje lice, bež i čisto poput slonovače, uglačano i spaseno od bilo kakvih osećanja i požude. Priviđale su mi se krakate figure u mraku, visoke, bele i ohole, a samo ti vrlo dobro znaš koliko se plašim mraka, moj krilati mladiću.

2.
Kad bih samo mogla da ti spalim ta krila,kad bih samo mogla da poletim kad i ti. Pamti sve: svaku uvredu,svaku suzu. Zagrli noć i postani ona, vini se duboko u nebo, a poniri bez napora, bez tela, bez boje. Oblaci će ti se učiniti strani, neprijateljski, vetar će komponovati pesmu za tvoj pogreb, ali neka te to ne obeshrabri, moj krilati mladiću. Smejaćeš se pozlaćenim leptirima i plesaćeš uz taktove davno ugašenih, mrtvih sunčevih zraka, i možda ćeš tom prilikom postati dete noći.

3.
Ležaćeš na nedovršenom podu, mršav i ubledeo, umoran od tolikog puta, a tvoja gorka krv slivaće se niz paučinaste zavese, baš kao i pun Mesec. Vreme kasni za nama, ali ja sam se uveliko oslobodila, krećem se kroz vekove. Bićeš sve što imam, moj krilati mladiću, i baš tad ćeš me pitati u tami svog uskog kreveta; „Sećaš li se?“. A ja ću ti reći da se sećam, jer ja nikad nisam prestala da postojim.