Miguel Hernandez (1910-1942), rodio se u Orihueli. U mladosti je bio pastir. Počeo je pisati pod uticajem Gongore. Došao je u Madrid 1934. i odmah postao popularan, koliko po vrlo darovitim stihovima, toliko i po svojoj neobičnoj, priprostoj i ozbiljnoj pojavi. U građanskom ratu borio se na strani republikanaca, a na kraju rata pao je frankistima u ruke i umro je od tuberkuloze u tamnici, u Alicanteu. Pesme je većinom gradio u vezanom stihu i klasičnim oblicima (sonet, tercina) kojima je znao dati izvanrednu dinamiku i svježinu, kroz živu muziku i neobične, sugestivne metafore, često bliske nadrealizmu. Duboka proživljenost i oštrina riječi daju njegovim strofama veliku snagu. Eruptivan je i grčevit, katkada mutan i težak. Okrutna stvarnost i osobna tragika dadoše njegovim stihovima tamni sjaj i prizvuk bolnog, bezutješnog vapaja. Zbog svega toga Španci ga ubrajaju među svoje najsnažnije pesnike novijeg vremena te je jedan poznati kritičar rekao za njega: „Po ljudskoj vrednosti, po emotivnoj vidovitosti, nijedan pesnik našega veka nije nadmašio Miguela Hernandeza“.

Zbirke: Upućen u mjesece (Perito en lunas, 1934), Zraka koja se ne gasi (El rayo que no cesa, 1936), Vetar naroda (Viento del pueblo, 1937), Pesme i romance odsutnosti (Cancionero y romancero de ausencia, posmrtno).

DOLAZE STAZOM

Dolaze stazom umorni vrtlari
jer povratku je eto časa sveta,
sa krvlju gorko-bolnom od tereta
proleća, zime i leta što žari.

S napora nadljudskih idu, noge vuku,
ususret pesmi, dragom zagrljaju,
a u gustom zraku ostavljaju
miris alata, miris svojih ruku.

Ja drugom stazom, drugom stazom krećem
što zagrljaju dovesti me neće,
već samo pleni bez cilja i znaka.

Pod tragičnim i strašnim čelom svojim,
bik, samcat, plačuć na obali stoji,
ne misleć na se, bika i mužjaka.

POKOP SNA

Jedan je zidar hteo … Snage je imao mnogo.
Hteo je, zid po zid, i sve kamen po kamen,
ne bi li tako vetru spomenik dići mogo, tom
spasiocu za buduće dane.

Hteo je zgradu sposobnu za najtananije stvari.
Nije bio bez snage. O, htio je on svašta!
Kamenje od perja, mora od ptica, što ih žari
uzavrela podnevna mašta.

Smejao se. Radio. Peevao. Ispod njegovih ruku,
snagom jačom od krila svih gromova sjajnih,
nicali su zidovi kao zamasi u muku,
ali zamasi nisu dugotrajni.

Kamen mu bi pokretač. I gora može biti,
sposobna da uzleti, ako aktivna biva.
Kamen po kamen teret je koji prati i ništi,
pa makar to bila žudnja živa.

Jedan je zidar hteo… Al kamen iznenada
svu svoju strašnu snagu skupi za čas tili.
Taj stvor je tamnicu digao sebi. I tada
u nju on i vetar srušeni su bili.

DA SKINE PERJE

Da skine perje s mrzlih arhanđela,
sneženje zuba belo i plameno
na plač izvora sudbom je suđeno
i na pretešku neutešnost vrela.

Da dušu svoju stopi u metale,
da oganj gvozdu da svoja svitanja,
skidahu patnje s krutih nakovanja
kovača besnih ruke uzdrhtale.

Pred bolnu igru oštrih trnovina
i pred zlokobnu malodušnost ruža,
pred samrt koja izjeda i boli

bačen sam evo, i ta ruševina
nit čemu služi niti mi što pruža,
već da te volim, samo da te volim.