Ovu godinu obeležiće dva velika jubileja, godišnjice rođenja dvoje umetnika koji su značajno obeležili našu likovnu scenu: Paje Jovanovića (1859-1957) i Milene Pavlović-Barili (1909-1945).

Evropejac kao slikar „orijentalnog“

Paja Jovanović je rođen pre 150 godina u Vršcu, u porodici profesionalnog fotografa i veoma rano je ispoljio slikarski talenat. Prvo likovno obrazovanje stekao je u svom gradu, a kao mladić otišao je u Beč gde je diplomirao na Umetičkoj akademiji. Godine 1888. izabran je za člana Srpske kraljevske akademije. Njegova dela dobijaju mnoge nagrade, a izlagana su u Beču i u Berlinu. Jovanović se posle Prvog svetskog rata nastanjuje u Beogradu, odakle povremeno posećuje Beč.

Još kao student bečke akademije, podstican sopstvenom radoznalošću ali i sugestijom profesora, gotovo je svaki raspust koristio da putuje po Balkanu, naročito po Crnoj Gori, primorju, Albaniji, Bosni i Hercegovini, južnoj i istočnoj Srbiji. Tamo je radio skice i studije i trudio se da što neposrednije oseti atmosferu svakodnevnog života i običaja naroda. Do detalja je beležio predele, likove, nošnje, nakit i oružje, zbog kojih će kasnije postati poznat i kao orijentalni slikar. Pun utisaka, po povratku bi slikao mnogobrojne žanr slike: „Ranjeni Crnogorac“, „Mačevanje“, „Guslar“, „Kićenje neveste“, „U zasedi“, „Arbanas“, „Arnaut s čibukom“, „Izdajica“, „Umir krvi“ i „Borba petlova“.

Prvo priznanje dolazi već 1882. godine, na studijama u Beču, za sliku „Ranjeni Crnogorac“. Slika je bila izložena na godišnjoj izložbi akademije, i za nju je dobio prvu nagradu i carsku stipendiju. Sledeće godine zaključuje desetogodišnji ugovor s čuvenim galeristom Valisom, za galeriju „Frenč“ u Londonu; i krajem te 1883. godine prelazi tamo da živi i radi. Njegove slike su se veoma dobro prodavale, što ga je u potpunosti oslobodilo finansijskih briga, a i omogućilo mu da veoma često odlazi na duga, daleka i skupa putovanja: po severnoj Africi (Maroko, Egipat), u Grčku, Tursku, Italiju, Španiju.

Godine 1895, Jovanović dobija dve značajne porudžbine za Milenijumsku izložbu, koja je trebalo da se održi u Budimpešti 1896. godine. Prvu od Saborskog odbora u Sremskim Karlovcima, s patrijarhom Georgijem Brankovićem na čelu, da izradi grandioznu istorijsku kompoziciju na temu seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, a drugu od vršačkog Municipija za sliku „Vršački triptihon“. Zbog slike „Seoba Srba“ Paja je odmah otputovao u Sremske Karlovce i tu se sastao s patrijarhom. Crkveni sabor mu je, kao konsultanta za istorijske izvore, dodelio istoričara arhimandrita Ilariona Ruvarca, s kojim je putovao po fruškogorskim manastirima i prikupljao građu. Koristio je i sve druge izvore do kojih je mogao da dođe kako bi što vernije i do detalja predstavio vreme i likove na svojoj slici. Na kraju, posle deset meseci predanog rada, umetnik je bio zadovoljan svojim delom, ali ne i patrijarh. Zbog njegovih primedaba i neslaganja, političkog karaktera, slika nije izložena na Milenijumskoj izložbi.

Oko 1900. godine usledila je porudžbina vlade Kraljevine Srbije za Svetsku izložbu u Parizu. Bila je to istorijska kompozicija „Krunisanje cara Dušana u Skoplju za cara Srba, Grka i Bugara“. Izuzetan trud i rad umetnika bio je nagrađen zlatnom medaljom na izložbi u Parizu, ali i divljenjem kritike, kolega slikara i publike.

Paja Jovanović umro je 1957. godine u Beču. Kao što je želeo, urna s pepelom preneta je i položena da večno počiva u voljenom Beogradu, a legat u kome su izložene umetnikove slike, lične stvari, skice, beleške, fotografije, dokumenti, mnogobrojna odlikovanja, medalje, diplome, priznanja otvoren je 1970. godine.

Valentino

„Prva ljubav“ Milene Pavlović-Barili bio je Rudolf Valentino, slavni američki glumac italijanskog porekla. Valentino je, posebno dvadesetih godina, bio obožavan od devojaka i dama u nemim filmovima u ulogama zavodnika, a o toj ljubavi majka je u kazivanju „Milenin život“, koje je objavljivala u požarevačkom „Braničevu“ 1983-1984, napisala: „Po jednom sunčanom majskom danu uradila je – ono što je najviše volela – portret Rudolfa Valentina, filmskog glumca, kao šeika. Pomagala se vrlo malo jednom malom crnom fotografijom. Oduševljavali su je filmski glumci i glumice. Pravila je sjajne, majstorske karikature, od kojih je neke poslala Valentinu, na šta je on ljubazno odgovorio i pohvalio ih!“

Seta kao autoportret

Jedan vek ranije je u Požarevcu rođena slikarka i pesnikinja Milena Pavlović-Barili, kao jedino dete u braku Danice Pavlović i italijanskog kompozitora, muzičkog kritičara, pesnika i putopisca Bruna Barilija. Slikarsko obrazovanje dobila je u beogradskoj Umetničkoj školi, a kasnije je studije nastavila u Minhenu. Najznačajniji deo njenog umetničkog opusa nastao je van granica Jugoslavije, odakle je umetnica otišla 1930. godine. Skoro čitavu deceniju svojim životom i radom ova umetnica bila je vezana za zapadnoevropske metropole – London, Pariz i Rim, gde se družila i izlagala s najistaknutijim predstavnicima evropske umetničke avangarde.

Milena Pavlović-Barili rođena je u osvit novog veka iz veze koju je njena majka Danica označila samo jednom rečju „sudbina“. Bila je „osuđena“ na život između Požarevca i Rima, oca i majke, prinuđena da prati njihovu ljubav do smrti, koju je neprestana razdvojenost, suprotno svim očekivanjima, održavala. To bolno dvojstvo stvorilo je breme u njenom svakodnevnom životu, zadržavajući je do kraja života na pola puta, „u nigdini“…

Slikarski simboli su joj između sna i jave, ženski setno ljupki likovi, velovi, krilati mladići na štulama, antički, biste, lepeze, ptice, a kasnije u njenom trećem, prelaznom periodu i simboli diskretnijeg nadrealizma.

Kao najznačajnija predstavnica nadrealističkog slikarstva u Srbiji između dva rata, pored rada na čistoj umetnosti, bila je angažovana i na komercijalnom dizajnu, pre svega kao ilustrator najuglednijih američkih modnih žurnala i časopisa za uređenje enterijera i eksterijera (Vogue, Town & Country, Sharm, Glamour, Harpers Bazar). Sarađivala je i s kompozitorom Đankarlom Menotijem, za čiji je balet „Sebastijan“ radila kostime. Izlagala je samostalno u Beogradu, Požarevcu, Londonu, Parizu, Rimu, Firenci, Njujorku i Vašingtonu.

Preminula je u Njujorku, a urna s njenim pepelom pohranjena je 1949. godine na nekatoličkom groblju u kompleksu parka Testačo u Rimu, gde su joj kasnije sahranjeni i roditelji. A o njenoj smrti piše spisateljica italijanskog porekla Adele Macola u knjizi „Aljuae passeris“: „A Milena, kako je umrla? Prirodnom smrću, naravno. Postoji samo jedan razlog i zbog njega svi umiru. Od prekomernosti, kada srce, ili zovi ga kako god hoćeš, duša, demon ili duh, zbog iznurenosti ne može da iznese do kraja nov zadatak. Kod nekoga ovaj mehanizam traje duže, jer ima otpornije filtre kroz koje se događaji slivaju polako, kap po kap i koji usporavaju ritam i ublažavaju odjeke. U druge, međutim, život ulazi kao kroz kakav levak, bez ikakve zaštite i nema odmeravanja ni vremena ni žestine događaja.“

Lepota

Slikanje žena za Paju Jovanovića uvek je značilo slikanje lepote. On, jednostavno, nije želeo da ih vidi ružne i stare. Čak i kada se radilo o ne baš tako lepim ženama, uvek se trudio da pronađe lepotu u njima. Mnogi likovni kritičari su mu zamerali zbog toga, i upućivali žestoke, čak i zajedljive kritike. Ali on je ostao dosledan sebi i svojoj životnoj mudrosti: „Veština je naći lepotu.“

Izvor: Građanski list Dragana Garić