Iron Maiden:Prava operacija trijumf

10. februar, Beogradska arena

Peti nastup Mejdena u Beogradu kao da je bio prvi, po energiji i vatri razmenjenim između sastava i publike, a pedeset i peti po tome kako se ove dve „zainteresovane strane“ u celoj stvari razumeju, prepoznaju i dopunjuju. Po mojoj sasvim slobodnoj proceni, ako biste kod nas pravili listu pet najomiljenijih grupa svih vremena, čak i bez ograničavanja isključivo na hevi metal žanr, ovoj bi pripala visoka, možda i čelna pozicija.

Turneja „Somewhere Back In Time“ koncipirana je kao „najbolje od najboljeg“, ona treba da pogura prodaju kompilacijskog materijala, ali, ruku na srce, to više izgleda kao dobar izgovor da „Devica“ opet krene na put i pozabavi se poslom koji joj decenijama savršeno ide od ruke: pokoravanjem sveta.

U toj jednačini nema nepoznatih, nema šta da se dešifruje, otkriva, provaljuje.

Repertoar je zasnovan na ranim osamdesetim godinama XX veka i set-lista ne uključuje ništa mlađe od 1992. Sviraju se himne, samo himne, i ništa osim himni, a njih Maiden ima napretek.

„Najtrošeniji“ su albumi Powerslave iz ’84. („Aces High“, „Two Minutes to Midnight“, „Rime of the Ancient Mariner“, „Powerslave“) i The Number of the Beast iz ’82. („Children of the Damned“, „Run to the Hills“, „Hallowed Be Thy Name“, „The Number of the Beast“). Debi album Iron Maiden iz 1980 „zaslužio“ je tri stvari („Phantom of the Opera“, „Sanctuary, „Iron Maiden“), a samo po jednu dobili su Killers („Wrathchild“), Piece of Mind („The Trooper“), Somewhere In Time („Wasted Years“), Fear of the Dark (naslovna), i Seventh Son of a Seventh Son („The Evil That Men Do“).

Po tom receptu nije moglo da omane, nikako.

Pristup poput ovog sebi može da dopusti samo ogromna grupa – ogromna poput Iron Maiden – koju posle tri decenije diskografskog života u izboru pesama muči slatka muka: šta izostaviti.

Otud je besmisleno vagati šta je bolje prošlo kod publike: sve što je isporučeno bilo je pun pogodak, i primljeno je uz veličanstven odziv.

Momenti za pamćenje: „Children Of The Damned“ (kapa dole što su je se setili), „Rime Of The Ancient Mariner“ (ep zvuči impresivno i skoro četvrt veka posle – smeo bih da se zakunem, i bolje nego na „Live After Death“), „Trooper“ (hm, sipaju li i Dikinsonu kerozin, kao i u „Ed Force One“?) i „The Evil That Men Do“ (hvala za uspomene).

Međutim, to je samo lični izbor dolepotpisanog, a priča poput takvih od sinoć ima više od petnaest hiljada.

Ispunjeno je obećanje da će Beograd doživeti i poneko iznenađenje („Sanctuary“ za kraj) i da će u programu biti i stvari koje već godinama nisu ubacivane u vatru. A tempo je bio furiozan. Stiv, i ekipa zadali su sebi ludački ritam, skoro bez pauza, pa ni publici nisu ostavili da dođe do daha.

Grom ne udara dva puta u isto mesto? Netačno, sinoć ga je pogodio šesnaest puta, svakom pesmom koju su Englezi izveli.

Najzad znamo i to: Iron Maiden konstruisali su vremeplov i njihova sprava radi. Vodila nas je iz epohe u epohu, od klasika do klasika, a dobro raspoloženje koje je vladalo Arenom ostavljalo je prostora Brusu da još više angažuje publiku.

Nije da je ekstatičnoj masi to bilo naročito potrebno, ali utisak je da bi sa zadovoljstvom primila i mnogo veću dozu „prozivke“.

„Run To The Hills“, najavljena je rečenicom koja izvlači suštinu i ovog nastupa, i cele svetske turneje: „Ako ovo ne znate, ne bi trebalo da ste ovde.“ Kratko je, jasno i tačno, i važi za apsolutno svaku sinoć odsviranu numeru.

Koncert je bio sjajan, iako ne i savršen. Par sitnih gafova u redosledu pesama, usporavanju tempa na „Wasted Years“, Dikinsonova prepevavanja strofa na „The Evil That Men Do“, ili jurnjava za tekstom u „Hallowed Be Thy Name“, ni za jotu ne mogu da umanje značaj viđenog i doživljenog.

Bilo je moćno i zabavno, postavilo je opasno visoke standarde za gostovanja zbilja velikih bendova.

U Beogradu ćemo ih ubuduće meriti po ovome. Ko je bio u Areni, hvaliće se tom činjenicom, sve dok okolini ne postane nepodnošljiv. Ko je izostao, pa, lagaće da je bio tamo, i širiti priču do istog konačnog efekta.

Ovakva predstava će se teško ponoviti, ne samo kod nas. Jer, stvarno morate biti sastav titanskih proporcija da biste pravili „majku svih turneja“ i šetali repertoarom himni kako vam je volja. A koliko puta sebi to u karijeri možete dozvoliti, koliko godina imate na raspolaganju za takve igre, koliko puta Edija možete vraćati u „Blade Runner“ fazu?

„Gvozdenu devicu“ smemo da očekujemo na sledećoj promotivnoj turneji, tako je barem Dikinson obećao.

Uostalom, ako je Sajam bio nezdravo krcat pre manje od dve godine, a ovog februara je do poslednjeg raspoloživog mesta napunjena i Arena, nema bolje preporuke za Beograd kao jednu od stanica kada Stiv, Brus, Adrian, Niko, Dejv i Janik (dobro, i Edi) sledeći put bace pogled na geografsku kartu.

Napred, samo napred, pa makar šou ponovo otvarala Lorin Haris. U stvari, bolje da o njoj ne pričam ništa, jer sam verovatno jedini koji je sinoć kupio njen cd, tek da imam nešto za uspomenu sa koncerta, budući da sam za majice isuviše mator. Kakav je? Ne pitajte…

Izvor: B 92 Aleksandar Babić