Načitao sam se raznih knjiga, mnoge su mi izmakle, ali nikad dosad nisam video knjigu u kojoj je svaka lirska pesma posvećena jednom od gradova Srbije. Možda ni u širem svetu nema nečeg sličnog, ali svet ćemo ostaviti „onijema“.

To iznenađenje mi je priredio književni i pozorišni kritičar, esejista i hroničar naših kulturnih neprilika Milosav – Buca Mirković (1932). Natrapao sam na njegovu knjigu „Očima mojim gradovi“ (privatno izdanje Božidara Stamatovića, Beograd, 2010) u kojoj su kao u nekom starinskom lirskom spomenaru poređane pesme o gradovima, od Blaca, Zlota i Krupnja do Beograda. Autor je u svakom gradu bio nekim kulturnim ili ličnim povodom. Slabo znam geografiju i nisam siguran da svi pomenuti postoje, ali ako pesnik ima pravo na snove, onda je sve u redu

Njegova prva kritička knjiga s početka šezdesetih imala je čudan naslov „O estetici, etici i tici“, pozajmljen od međuratnih nadrealista. Nakon toga objavio je tridesetak knjiga, uvek kod malih i nepoznatih izdavača, iako je mnogo godina bio urednik u najpoznatijim izdavačkim kućama poput Nolita i Prosvete. Godinama je uz književnu pisao i pozorišnu kritiku, a nekoliko tomova je ispisao o velikanima naše pozorišne scene, s velikom ljubavlju i dirljivom posvećenošću.

Ali, ako se vratimo knjizi o gradovima, videćemo da je mimo zagovaranja nadrealizma i modernizma, ovde ostao zlatan prah lirskih slika i posveta, koje danas deluju starinski. I u kritici i u poeziji Mirković se predavao emocijama (iskonski greh impresionizma), a emocije su izgleda večne, za razliku od tolikih postmodernističkih i dekonstruktivističkih igrarija, hladnih kao mrtva riba. Svakom svoje.

Izvor: Blic Online Milan Vlajčić