Болни пут од опсене до судбине

У збирци стихова „Суђаја ми дала“, али и у свакој песми понаособ Тодора Шкоро прелази један болни пут од опсене до – судбине. И три циклуса збирке насловљенa са „Песме од опсене“, „Песме од судбине“ и „Песме од душе рањене“, као и наслов читаве збирке упућују на тежњу песникиње да пева о љубави, болу, усуду и свему ономе што љубав значи.

Поезија Тодоре Шкоро је љубавна и дубоко лична, иако обилује митским мотивима и искуствима из народног предања. На свој начин она лирски тумачи мит, даје му свој печат, не бојећи се да он на крају песме може да буде измењен.

Верна слушкиња речи, али и сваког гласа, сваког акцента, Тодора Шкоро пише поезију која би требало да се слуша, а не да се безгласно чита. У тој скоро опчињености звучањем, њени стихови ипак не губе у значењу, напротив. Њена свака песма је песма-прича у којој се најчешће почиње „невиделом“, опсеном, после кога следи отрежњење, па окренутост судбинском, које је нужно болно. Управо онако какав је и читав људски животни пут – од „невидела“ и неискуства младости, преко мудрости зрелог доба до жала на заласку живота.

Иако су пуне бола, песме Тодоре Шкоро нису ни мрачне, ни песимистичке, јер бол у њима надглашава љубав. Она је већа, љубав је највећа од свега, можда чак и од судбине.

Тодори Шкоро је, како и сама у наслову збирке констатује, „суђаја дала…“ Дала јој је реч, моћну, јасну, сликовиту и она је у овој збирци несебично дели са читаоцима. Суђаја јој је дала такође и чисто и моћно осећање које уме правом речју да изрази. Она ни у својим стиховима не крије тежњу да пронађе праву песму, прави стих, праву реч, можда једну једину којом би обухватила све. У песми „Тама“ она то и успева – да породи једну песму, да опише цео свој унутрашњи свет и у њему бескрајно снажно осећање – само једном речју, односно неколиким речима различитих значења, а потеклих од једне исте речи, од речи истог звучања.

Светило моје,
свет без тебе
не светли,
ни свеци ми
нису свети,
ни њихови ореоли
светли,
без тебе,
светило моје,
мој свете,
на небо
вазнети

Због ове и оваквих песама у збирци глас Тодоре Шкоро, осим што мило звучи, он и – светли Као ореол њених осећања, судбом и болом обликованих.

Рада Рајић-Ристић

Тодора Шкоро, новинар и писац из Београда.Објавила је следеће књиге: „Варке душе“ (збирка прича 2009.), „Неизмер“ (поезија,2009.), „Под небом Србије“/“Sotto il cielo di Serbia“ (коауторска збирка поезије, двојезична, српско – италијанска, 2010.) i „Суђаја ми дала“ ( збирка поезије 2010.).

Песме су јој превођене на немачки и хинду језик.

ОРИОНОВ УСУД

Син ветра сам
па проклет лутам
без смираја.

Чедо даљина,
и неразума,
и неспокоја.

Војник слободе
без станишта,
без циља.

Ловац тек
са уловом
од снова,

Не лови ме, зато,
Артемидо
моја.

 

АНИМА

Буди мој мир
и бићу јасика
без ветра
устрептала.

Буди роса
и бићу нога
девојачка
у јутрење.

Буди кладенац
и бићу жедна
љубављу
напојена.

Само буди,
буди ту.

 

ЖИВОТ

као испуштена
петља
једног плетива,
осуђеног
да се рашива,
да се распара,
док не остане
нит нема,
безлична
и док га плетиља
уморна
у клупко не свије
и скрије
у заборав.

ОНОМЕ КОЈИ ЈЕСТЕ

У безречју, а не у стиху
те налазим.
Насмешен и благ
збориш језиком љубави
пред којим васиона ћути,
а песници поглед крију.